Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Србија има један од најрестриктивнијих закона у погледу лишавања особа са менталним тешкоћама пословне способности, и веома ригидну праксу. Као последица тога, више десетина хиљада људи је лишено пословне способности, чиме им је одузето право да доносе одлуке, од гласања до свакодневних одлука попут трошења новца, места живљења или задржавања трудноће. Оваквим системом се масовно крше права особа са менталним тешкоћама. Поред тога, Србија овим крши своје међународне обавезе, будући да је потписница Конвенције о правима особа са инвалидитетом.

Помоћница поверенице за заштиту равноправности Косана Бекер рекла је да постоји “забрињавајући тренд раста броја људи лишених пословне способности”.

Изнела је податке Републичког завода за социјалну заштиту према којима је у 2012. било скоро 29.000 особа лишених пословне способности, 20% више него 2011, док је у 2011. забележен раст од 33,9%. Само три године раније, 2008. године, број особа лишених пословне способности било је знатно мањи – 16.000.

Указала је да подаци нису комплетни будући да нису укључени млади до 26 година, као ни случајеви у којима су родитељи продужили родитељско право.

Бекер је рекла да је разлог за лишавање пословне способности најчешће ментални инвалидитет или психосоцијална тешкоћа, што значи да је реч о дискриминацији, јер се особи ускраћују права на основу личних карактеристика.

Ово је у супротности са Конвенцијом УН о особама са инвалидитетом, коју је Србија прихватила 2009. године, рекла је помоћница поверенице. На скупу је указано и да је Европска комисија први пут указала на тај проблем у Извештају о напретку 2014. године.

Помоћница поверенице рекла је да је и Комитет за права особа са инвалидитетом који прати примену Конвенције у свом првом коментару о овом тексту недвосмислено указао да се због инвалидитета не може лишавати пословне способности.

Као још значајније, Бекер је истакла да се одлуке доносе произвољно, јер не постоје прецизни критеријуми за то да ли је одређена одлука “разумна” а расуђивање “нормално”.

Одлуке се доносе у ванпарничном поступку, а наводе се неодређени разлози попут “због болести” или “због сметњи у развоју”, при чему се особе о којима се одлучује и не позивају већ се само прегледа њихова медицинска документација.

Последице лишавања пословне способности су далекосежне, јер она више не може да гласа, да добије држављанство, да одлучује где ће живети или да ли ће наставити трудноћу или је прекинути, навела је она.

Овај проблем у јавности није видљив, јер су особе лишене пословне способности буквално склоњене из довокруга – дуго су ишле у одвојене боравке за децу, специјалне школе и одељења. Поред тога, навела је да су домови за особе за менталним тешкоћама забачени.

Закони ригидни, пракса још гора

Представница организације за заштиту особа са тешкоћама МДРИ Драгана Ћирић Миловановић рекла је да Србија има један од најрестриктивнијих система у погледу старатељства јер предвиђа лишавање права у одлучивању у свим областима, а особе су најчешће смештене у институције социјалне заштите.

“Пракса чак врло ретко користи и оне могућности које закон пружа. То је пре свега делимично лишавање пословне способности, које се примењује у безначајно малом броју случајева”, казала је она.

Додала је да и кад се примени та могућност не наведу се области у којима особа може самостално да одлучује, па је тиме у пракси заправо лишена пословне способности у потпуности.

МДРИ се, како је навела, залаже да се особама са тешкоћама омогући да одлуке доносе уз подршку, односно да се чују њихове жеље и да им се пруже савети и предоче евентуалне последице, након чега би они имали право на последњу реч.

Као могући разлог наглог повећања броја особа лишених пословне способности, она је навела извештај Комитета за превенцију тортуре из 2008. у којем је непрецизно перпоручено да се регулише статус особа које су смештене у институције, па је након тога било и случајева готово групног лишавања пословне способности.

На скупу је било речи и о злоупотребама медицинске документације ради интереса, пре свега преузимања имовине попут станова, и наведено је да таквих случајева има, али да у највећем броју случајева лишавање пословне способности није последица зле намере, већ праћења устаљене лоше праксе и предрасуда.

Истакнуто је и да треба системски спречити могућност да се центри за социјални рад нађу у сукобу интереса у смислу старатељства и имовине.

Дискриминисани и сами против свих

Адвокат Комитета правника за људска права Јуком Кристина Тодоровић рекла је да предлог за лишавање пословне способности често подносе породице, али и центри за социјални рад и то у тренутку када им се особе обрате за новчану помоћ а они препознају да имају менталне тешкоће.

Навела је да су током поступака за лишавање пословне способности често сви против особа са инвалидитетом, и да се не пружају подаци како особа угрожава права и интересе себе и других, што би требало да буде обавезно.

Особи се током поступка поставља привремени старалац који би требало да води рачуна о тој особи, али да је он пасиван.

Истакнуто је да се док траје поступак за лишавање пословне способности често обустављају сви други поступци, попут имовинских, што није у складу са законима јер особа о којој је реч током поступка и даље има пословну способност. На то је, како је рекла, указао и Уставни суд.

Тодоровић је додала да је проблем и у вештачењу, будући да се са особом о којој се одлучује обично не обавља разговор, већ се цесто узима само документација из здравствених установа, која је некада стара и 10 година.

Она је навела да се током последњих година пракса помало мења на боље.

Особа којој је одузета пословна способност може сама да покрене поступак да јој се пословна способност врати, казала је она, и додала да тренутно заступа младића који је успео сам делимично да врати пословну способност, а сада то покушава у потпуности.

Расправу је организовало удружење “Пешчаник”.

Написала: С.В., преузето са www.euractiv.rs