Ана Карењина : Инклузија

Пише: Јасмина Тешановић (Блог о социјалном укључивању)

Недавно сам прочитала поново “Ану Карењину”, књигу коју читам сваких неколико година. Марсела Пруста читам непрекидно на свим језицима без некаквог реда или смисла, филм “Прохујало са вихором” гледам сваког осмог марта… и шта још… мислим да је је то све што се тиче опсесивног враћања на место идентитета.

Притом много класика нисам прочитала, о новим писцима за које знам да су одлични, не смем ни да мислим, а своје књиге никад, ама никад, не читам пошто их завршим. Углавном кад хоћу да уживам, ја блејим: читање је за мене посао, некад добар некад лош, али свакако не можете ме сматрати љубитељком књижевности. Као дете и млада особа читала сам једну до три књиге дневно, по цену неспавања, казни, гладовања. Бог те пита зашто: ескапизам, живот ми је био досадан и скучен, нисам могла да се помирим да је људски век, мој људски век, оно што ми се пружало. Имајте на уму да сам имала по свим стандардима један врло срећан и миран живот у детињству и раној ладости. А онда како је расла моја моћ и незадовољство животом све сам више чинила и мислила, а мање читала. И наравно кад пишем не могу да читам јер онда ми све постаје бесмислено, с обзиром да је све већ написано. Чему онда писати, чему онда живети!

Е сад, ова три дела, све Прустове реченице, “Ана Карењина” и филм “Прохујало са вихором” (никако не књига која је лоше написана) мене терају на размшиљање о животу и смрти , о мени и вама, о свему и свачему, као да сам се јуче родила и да је то сасвим ок, што постојим како постојим. Додје ми као библија sui generis…

Сада кад сам прочитала Карењину запањила сам се колико ми се померио фокус са Ане на Карењина, са Ане на Вронског, са жена уопште на друштвене сцене око њих. Увек и феминисткиња на првом месту каква сам, питам се куда ме води овај нов лакмус увид коју ми даје Толстојева књига. Где одоше те жене паћенице/љубавнице које сам толико разумевала некада, зашто ми Каренин делује сасвим Ок, а Вронски жртва са оним широким осмехом где му се виде бели и сјајни зуби! Читање је као психоанализа, неухватљиво разумом, необјашњиво идеологијом. Мало као и писање али далеко више. Читање је одговорнији чин од писања, бар према нама самима. Сигурно имате неку књигу или филм као библију. Прилажем вам есеј који сам написала 1991, прву причу на српском језику, моју прву антиратну феминистичку причу, која је потом објављена у мојој првој збирци “Невдиљива књига”: одлична запажања, живахно писање али као да је неко други писао. Можда и јесте.

АНА КАРЕЊИНА У БЕОГРАДУ
1991.

Живот Ане Карењине је скрипт у коме се, с времена на време, нађе свака жена, данас као и некад, и који петходи роману. Кажу да је Толстој мислио на себе пишући о Ани; према томе, скрипт вероватно важи и за многе мушкарце, али, у сваком случају, за мене је Ана Карењина створила Толстоја а не обратно, и њено постојање је нешто стварно и блиско док се приче о Толстоју сад већ крећу у сферама научне спекулације. Сваки човек остави у нечему савршенство за собом, макар то био један поједен ручак: Ана Карењина је хуманизовала Толстоја, писца „Рата и мира“, велепоседника и мислиоца. Ево како се то одиграло, на пример, у Београду.

Када је Вронски одлучио да остави Ану на дужи период да би отишао да ратује по Србији, Ана је доживела нервни слом, погоршање своје параноидне депресије која ће је убрзо довести до нама познатог краја. (Нема железничке станице на свету на којој се Ана Карењина није бацила под воз, укључујући и ове најмодерније по новим континентима.) Оно што заиста делује застрашујуће са тачке гледишта сваке заљубљене душе то је да она друга страна у једној кобној вези која ремети не само личне већ и друштвене законе, живи још јачу коб која не носи ништа ново већ нешто најстарије на свету – убијање, и зарад тога жртвује све приватне револуционарне помаке и добростање. Ана Карењина вероватно није ни знала где је Србија нити шта Србији прети да би се њеном спасавању Нешто Најбоље На Свету подредило. Но Толстој је знао, знао је о историјском православном братству Руса и Срба, али своје знање Ани није пренео, што је њу коштало живота, а њега, Толстоја, довело до сазнања чему води гетоизација и заштита оних које највише волимо, као и игнорисање наука најслабијих.

На железничкој станици у Београду сваки дан је пијачни дан. Шверц људима и стварима цвета. Цревима и метлама скупља се смрдљива прљавштина натопљена димовима из старинских возова, али је станица и даље најзагађеније старо и лепо здање у Београду. Највише личи на пљуваоницу, а често подсећа на инфективну болницу. Напоран је распон доживљаја човека који треба из свог колико толико урбанизованог стана да крочи, прво на упљувану разровану београдску улицу а потом да се спусти до најниже тачке уз реку заједно са загађеним димовима, на железничку станицу. Као и у свим другим градовима у свету, уз станицу цвета криминал и тај кварт постаје истовремено фолклоран и опасан: душа града. Да је Толстој неким случајем изиграо Ану Карењину у Београду, препуштајући је њеним неурозама и да је она појурила у описаном стању на београдску станицу, можда се не би ни убила. Можда би, гледајући регруте од деветнаест година како самртно еуфорично одлазе на фронт, праћени родбином која мање-више лажира патриотизам, схватила да рат и није нека ствар као што га Вронски представља: за узвишене мушке пориве. Већ да је то ћорсокак фрустрираних, инфериорних система и људи који год били свети разлози. Та свест да она зна више од њеног младог љубавника зато што је дупло старија, и као жена и као мушкарац, натерала би је да се стресе и да схвати да нема други ослонац до свој пиједестал (с кога је вратоломно успела да сиђе), онај исти који ће бити врло користан и свима онима који зависе од ње, њеној деци на пример, или деци уопште.

Ана и Вронски живели су заједно низ година пре но што су се срели. Некад би се то рекло „били су суђени једно другом“, али нису. Било је извесно дуго време кад нису живели заједно пре но што су се срели, а кад су се срели нису били једини који су могли од сусрета да направе Љубав. Још неколицина мушкараца и жена врзмало се око њиховог заједничког упоришта, разводњавајући га, и концентришући га. Свима је био доступан извор промене, али су га само Ана и Вронски искористили. Не из храбрости већ из очаја, из кукавичлука да им живот не настави тим бледуњавим, добро познатим током болести који је плавио људе као магла град. Неки тврде да су сви љубавници очајници и да се препознају по злу, налазе по заједничком белегу беде, без обзира на сталеж или природне дарове. Неки други, опет, казаће, да само кад си довољно јак дозволиш себи да се оклизнеш и паднеш у туђу личност: да се заљубиш. Чини ми се да важи и једно и друго, и то истовремено. Мада се врло брзо улоге поделе: један пада, други се чупа из провалије, углавном жене падају са неке фиктивне висине принцезе у још фиктивнији понор своје биолошке свакодневице, док се мушкарци из понора „нежне особе коју нико не разуме“ уздижу до „тиранина кога нико не жели да слуша“. Може и обратно, може и наизменично, али динамика диктира садржај па онда и ону несагледиву форму звану љубав. Наравно ту се појављује и еротика као гајтан продуживач: од трочасовне љубавне афере прави доживотни или готово доживотни брак са више деце: чему, уосталом, вреди посветити живот ако не љубави са добрим еротским проводом. Можда рату? Вронски зна за то, за комбинацију више узвишених елемената, Ана вуче само на једну страну, на сукоб, а Вронски то обрће у еротику. Она кроз сукоб исказује незадовољство што не уме да се испољи. Она је коло струје, он се хвата за њу, као најаутентичнији доживљај и поред вратоломне каријере ратника која му пружа алтернативни живот. Могло је и обратно, али тек у другој половини живота кад би Ана самоубивши свој претходни живот почела да пише а Вронски да чува кућни праг у време великих ратова.

(…)

Текст “Ана Карењина” Јасмине Тешановић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.