Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Анђела Чех (Фото: Ана Болтић)

Пише: Марко Лумо (Блог о социјалном укључивању)

Анђела Чех има двадесет и пет година и десетак година искуства у активизму. Рођена је и одрасла у Београду. Вођена идејом о једнакости и слободи свих без обзира на пол, род, године, расу, класу, националну припадност, сексуалну оријентацију или било коју другу различитост, каже, само жели да помогне у стварању једног бољег света – света у ком ће се осећати слободном. Стварање оваквог света она је започела управо у Београду, али тежи да досегне сваки кутак Србије. Ово је њена прича…

Шта за тебе активизам представља, када си, и како, схватила битност активистичког укључивања?

Активизам, ваљда, пре свега значи да ти је стало и да не можеш и нећеш да ћутиш и затвараш очи пред „шкакљивим“ стварима и ситуацијама, јер се, ето, не дешавају теби.

Активизам значи да узмеш неки табу, загрлиш га и онда ви заједно идете кроз град(ове), посећујете породицу и пријатеље и пријатељице, разговарате са случајним пролазницима и пролазницама – сви они, у почетку, жмуре, окрећу главу или искачу да ти га отму и разбију о земљу, али им ти то не даш, супротставиш се, истрајаваш (све и ако су га разбили, покупиш и залепиш суперлепком) и инсистираш да је он ту, са тобом, са свима вама и да о њему мора да се разговара.

Активизам је нешто слично као љубав. Према свету, према другима, према себи. Дајеш несебично. И остајеш отворен и рањив, али срећан. Истрајан. И знаш да, када уложиш све – знање, способности, новац, крв и месо, увек ће се отворити потреба за још, али ако само једној особи промениш мишљење, помогнеш, заштитиш, увеселиш, мисија је испуњена и имаш снаге за даље, за још дупло толико.

Имам шест година и не разумем зашто ромска девојчица не може да се игра са нама између-две-ватре када нам недостаје један за паран број. Велика расправа је то била. Нико није успео да ми објасни.

И даље не разумем, не прихватам, да је неко бољи или лошији због тога што верује у нешто другачије, што се родио тамо, а не овде (где год то тамо и овде били), што има другачију кожу, косу, тело, што је у колицима или није, што говори други језик, што некога воли, што има мању или већу кућу/стан или уопште нема, што је пас/мачка/кит/морски краставац.

Заправо, за мене активизам значи да суштински не прихваташ позицију привилегије (иако сасвим треба да разумемо да систем на томе почива и да се тако гради идеја о разликама). Желим да донесем промену. Малу или велику. Промену.

Узимајући у обзир тренуту ситуацију када су ЛГБТИ особе у Србији у питању, који су, по твом мишљењу, најбољи механизми за решавање питања односа друштва према ЛГБТИ особама у српском друштву? Како припаднице и припадници ЛГБТИ заједнице могу да допринесу у побољшању квалитета живота?

Системски: имплементирати постојеће законе, променити оне који су неадекватни и њих имплементирати; инсистирати на делотворном сузбијању и превенцији насиља и дискриминације. Пре свега, озбиљно приступити континуираном прикупљању података о величини, структури и потребама ЛГБТИ заједнице у Србији како би уопште могао да се прати домет било какве активности и акције и ниво промене стања и квалитета живота ЛГБТИ грађана и грађанки.

Шта свако од нас (било да се препознајемо у ЛГБТИ, активистичкој или било којој другој мањинској заједници) може да уради? Да радимо са заједницом, у заједници, да се она оснажује, да подржавамо једни друге и помажемо једни другима, да тражимо савезнике и савезнице, да обезбедимо самоодрживост, да стално и упорно разговарамо са свима, кад год нам се за то укаже прилика, од продавца/ачице у Максију до државног/е секретара/ке. Ужасно је важно да нас упознају. Јесте, понекад зна да буде тешко и заморно да стално неком доказујеш и оправдаваш своја знања и постигнућа, која увек морају за трунчицу ипак да буду боља, само зато што си лезбејка (геј мушкарац, транс*, интерсекс или бисексуална особа). Али важно је да виде и сагледају све наше различитости и то не у погледу тога кога волимо и бирамо за партнере и партнерке, него наших капацитета, интересовања, поља деловања, мишљења; то толико утиче на промену ставова и чак тера на проактивно поступање!

(…)

Текст “Анђела Чех: Активизам као начин живота” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.