АпсАрт – или ко још верује у промену? : Инклузија

Пише: Александра Јелић (Блог о социјалном укључивању)

Кад кажем осуђеник, убица, силоватељ, крадљивац, разбојник, наркоманка, преварант, кримос, мафијаш, проститука – које осећање имате? Не морам да напишем, знате већ. Кад напишем реч промена, лична промена и промена система – сигурно имате дилему која вам категорија од две наведене више делује немогуће у вези са горе поменутим. О, како је добро склонити се, сакрити се иза тог – није могуће. Окренути главу и дићи руке од свега што није пристојно, што се не уклапа, што одвратно штрчи, смрди, изазива и мултипликује зло. Сви то радимо: ви, ја, колектив, група, заједница, држава…то је очекивано. Али пристајемо ли да заувек нема решења, да нема наде, да нема шансе!

Пре тачно девет година основан је АпсАрт Центар за позоришна истаживања са идејом да уђе у српске затворе и осуђеницима донесе могућност драмске игре и живог позоришног дијалога. Мисија: позориште као средство за личну промену, дијалог са заједницом, полигон за игру, истину, експресију. Тако дивно, хуманистички и немогуће! Та реч је погонско гориво за људе у АпсАрт-у. На срећу довољан је био један човек који је имао слуха и храбрости да тако нешто дозволи и подржи – тадашњи директор Специјалне затворске бонице у Београду, г. Миодраг Анђелковић. Тако је почела наша мала историја исписивања немогућег и тако је настала променљива трупа названа “Чаробњаци из О.З-а“ (Окружног затвора) кроз коју је за пет година прошло преко 400 момака и око 50 девојака. Правили смо представе, изводили осуђенике на београдске позоришне сцене, учествовали на БИТЕФ-у, доводили публику у затвор, играли представе по другим казнено – поправним заводима, мењали улоге са запосленима и најважније – са ових радионица (и из затвора) изашли су неки људи који су данас сарадници АпсАрт-а. АпсАрт је престао са радом у Специјалној затворској болници онда када је нови управник увео обавезно присуство страже на драмским радионицама. Чинило се не да осуђеници, већ да сам систем не жели промену. Обећали смо да ћемо се вратити…

У среду 2. октобра ове године у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици пред 250 осуђеника и особља завода изведена је “Бања Робија” необична позоришна представа која можда може да пружи неке одговоре на питање које се последњих година враћа као бумеранг како у стручну тако у општу јавност у нашој земљи: зашто је број осуђених лица у Србији у протеклим годинама повећан за сто посто? Да ли смо више криминогени него раније? Да ли су околности деведесетих година проузроковале раст криминала? Или су можда бројне мањкавости казненог система у Србији проузроковале да се рехабилитација осуђеника спроводи са малим процентом успешности чиме се повећава стопа повратника у криминал а самим и број повратника у затворски систем. Тим АпсАрт који је извео поменуту представу, верује да је разлог криминалне инфекције измедју осталог и – слабост система извршења и његове недовршене реформе.

Поменута представа је део пројекта Од кршења до стварања закона. Ово је пројекат тзв. Легислативног позоришта и тренутно јединствен у европским оквирима. Преко 400 осуђених лица је учествовало у првој, тзв. документарној фази овог пројекта, током које су прикупљане истините приче и случајеви који се односе на акутне проблеме затворског система. Током тог периода прикупљања грађе бивши осуђеници, а сада фасилитатори, глумци и тренери АпсАрта заједно са партнерима органзацијама ЈУКОМ и Београдски центар за људска права, радили су на прикупљању случајева који су касније пренети у позоришни комад. Уз дозволу Управе за извршење кривичних санкција АпсАрт и партнери су посетили неколико затвора у Србији, а међу њима и завод у Сремској Митровици где су прикупљене бројне приче које се односе на конкретне проблеме у здравственом систему, третману, условном отпусту итд.

Када је представа “Бања Робија” изведена у заводу у Сремској Митровици, десило се неколико заиста битних ствари не само за наш пројекат већ чини нам се за сам пенални систем односно за осуђенике. Представи су присуствовали и запослени и осуђеници и створила се јединствено добра атмосфера и прилика у којој су сви учествовали, коментарисали и интервенисали у представи. Не треба сметнути с ума да је ово форум представа у којој учествује публика и кроз интеракцију са глумцима и текстом, изналази права решења за проблеме обрађене у представи. Осуђеници су по први пут имали прилику не само да укажу на проблеме већ и да предложе решења. У таквој атмосфери по први пут је покренут прави дијалог између две, по природи ствари увек супротстављене, стране које су имале једна другој шта да кажу. Предлози до којих се дошло тицали су се здравствене заштите, напредовања у третману, боље информисаности по доласку у затвор и током целог боравка, јасно дефинисаних али и боје контролисаних права и обавеза како осуђених тако и запослених.

Све предлоге за побољшање праксе у затворима, који ће доћи од самих осуђеника али и запослених, ЈУКОМ и Београдски центар за људска права ће уобличити у правну форму, те предлоге вратити назад на гласање у читаву осуђеничку популацију, чиме ће бити обухваћено око 4.000 осуђеника, а затим изабране најургентније предлоге представити доносиоцима одлука и онима који тренутно раде на изради нацрта новог Закона за извршење кривичних санкција.

(…)

Текст “АпсАрт – или ко још верује у промену?” Александре Јелић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.