Влада Републике Србије
Питање бескућништва представља изазов у многим земљама света и у условима ван тренутне кризе изазване коронавирусом. Колико су искуство и решавање проблема бескућништва комплексни, говори и податак да су поједине европске земље у протеклих годину дана преполовиле број људи примораних да живе на улици, наизглед брже и сврсисходније него што је то иначе случај. Једно од решења била је организација становања у хотелским смештајима који се због престанка туристичких активности нису користили у претходном периоду. У Калифорнији проблем бескућништва расте и добро сведочи о његовим узроцима у савременим друштвима. У истом делу земље, пре свега области око Сан Франциска – Силицијумска долина и Оукланд, једно поред другог постоје крупни капитал стартап индустрија и све већи број оних који не могу да приуште основне услове за живот. Ово је инспирисало тим једног холандског стартапа да дизајнира специјално ћебе за спавање како би свакодневно искуство бескућништва учинио „пријатнијим” онима који су на њега из различитих економских, политичких, социјалних и културолошких разлога осуђени.
Новонастала решења предмет су жучних друштвених дебата, али круцијално развојно питање остаје без одговора: колико су постојеће услуге социјалног укључивања, које су намењене популацији бескућника, одрживе и флексибилне? Како изгледају модели у оквиру којих би угрожене категорије становништва биле подржане у интеграцији у друштво, а да у будућим кризама не пониште достојанство корисника?
Тим Прихватилишта и Свратишта живи као једна породица, једна кућа са корисницима
У разговору са руководитељком Прихватилишта са Свратиштем Геронтолошког центра „Нови Сад”, социјалном радницом Анђелком Бараћ и социјалном радницом у Прихватилишту Иваном Божић, одговор је у људскости оних који пружају подршку, а успех у великој мери зависи од тога да ли сви актери локалних политика преузимају одговорност за овај проблем у његовој основи. „Свако од нас може бити рањив и сви ми можемо некада искусити бескућништво”, Анђелкине су речи којима објашњава да морални суд у овом случају не помаже у проналажењу одрживих модела.
Геронтолошки центар „Нови Сад” услугу привременог збрињавања особа у стању бескућништва пружа на две локације. У Новом Саду се налази Свратиште, једино такво за одрасла лица у земљи, које пружа услуге на дневном нивоу, 365 дана у години и углавном га посећују млађи људи. У току дневног боравка, корисници имају приступ оброку, хигијенском третману, као и новој одећи и услугама шишања и бријања.
У Футогу се налази Прихватилиште које пружа услуге домског смештаја до шест месеци, углавном за старија лица у стању социјално-заштитних потреба. Услугу чине социјални рад са корисницима, неговатељство, медицинска брига и исхрана. Како Анђелка наводи, макро социо-економске промене у земљи очекивано мењају и слику (њихових) корисника/ца. Према њеним подацима, пре пет година између шездесет и седамдесет процената корисника/ца била су социјално угрожена лица у просеку од шездесет година старости. Данас су то и до двадесет година млађе, високо образоване особе које нису имале приступ запослењу дуже време.
Ови подаци су од круцијалне важности, јер сведоче о природи проблема на чијем разумевању саговорнице инсистирају – бескућништво је последица, а не узрок проблема. Стога, његов терет не припада само онима који га непосредно доживљавају. Вођен овим ставом, тим Свратишта и Прихватилишта посебне снаге улаже у повезивање корисника/ца са широм заједницом. „Заиста морам да кажем да су наши суграђани увек спремни да помогну”, описује Анђелка бројне и континуиране донаторске активности које се пре свега тичу донација одеће и обуће и укључују како приватна лица, тако и актере приватног сектора. „Наши корисници не заостају ни у учествовању у културно-уметничком животу региона, па тако није реткост да позориште организује представу на коју смо специјално позвани и ми”, Анђелкине су речи.
Колико су ови сусрети у новим околностима важни, сведоче примери који доказују да смештајно збрињавање не подразумева увеки рехабилитацију особа из стања бескућништва у активне чланове/ице друштва. Односи и везе са широм заједницом представљају кључ у проналажењу дугорочних решења. Само у Њујорку, током прошлог лета, власници локалних ресторана побунили су се против коришћења локалних хотела у ове сврхе тврдећи да им, током летње сезоне, присуство бескућника у близини смањује атрактивност ресторана и остваривање профита.
На том деликатном развојном путу ка интеграцији у друштво и радном ангажману као основи осамостаљивања корисника/ца ван оквира Прихватилишта, стручни тим Прихватилишта покренуо је две активности које се заснивају на оснаживању корисника/ца да истраже и развију нова знања и вештине. Боравећи у Прихватилишту, корисници се могу укључити у радну терапију, као и преузети активну улогу у гајењу поврћа у пластенику. „Циљ је оснажити их на путу стицања самопоуздања – на крају ми сами научимо много тога јер се неретко испостави да су наши корисници уметници”, описује Анђелка ефекте ових активности. Поврће из пластеника, сада већ са два рода у години, користи се у припреми хране у Прихватилишту, а радна терапија, која подразумева израду најразличитијих предмета, од ноћних лампи до радова од дрвета, као круну има продајну изложбу која се већ осам година сваке године одржава 11. октобра, на Дан бескућника. Можда и највећа вредност ових активности лежи у прилици да се корисници/це пронађу у другачијим улогама у односу на оне, обично врло ограничавајуће, у којима замишљају себе доласком у смештај.
Продајна изложба радова корисника/ца Прихватилишта
Управо су промене и диверсификација улога били од пресудне важности у адаптацији на новонастале услове живота у Прихватилишту, који су били узроковани појавом коронавируса. Услуга која иначе подразумева велику фреквенцију људи на годишњем нивоу одједном је, у ситуацији готово пуних капацитета, била затворена за јавност готово месец дана. Како је то тим наших саговорница приступио овом изазову, који Анђелка описује као чин огртања корисника/ца и тима плаштом солидарности, говори податак да је део тима живео са корисницима у Прихватилишту током месец дана првобитног карантина. „Није било једноставно и било је пуно страха, али смо се врло брзо снашли у новонасталим околностима… Наш начин је био да се придружимо корисницима у овој неизвесности која нас је све задесила, вођени њиховом основном потребном за емпатијом и љубављу”, наводи Ивана. На овај велики изазов, корисници су одговорили изузетно добро. „Ми смо се заправо зближили у овој ситуацији, и пуно тога научили једни о другима, а увели смо и нове праксе у саму услугу”, каже Анђелка.
Неке од тих нових пракси биле су вршњачка подршка међу корисницима у обављању свакодневних задатака, заједничко залагање свих у смештају у организацији живота, као и заједничке активности чим су околности то дозвољавале. „Није била реткост да радећи у пластенику, у тако незавидној ситуацији, сви заједно запевамо”, описује Анђелка људскост тренутка. Људскост се огледа у препознавању корисника да могу да имају активну улогу у ситуацији када делује да искључиво зависе од других.
Боравећи у Прихватилишту, корисници се могу укључити у радну терапију,
као и преузети активну улогу у гајењу поврћа у пластенику
Тај импулс саговорнице описују као пресудан у рехабилитацији корисника/ца у активне чланове друштва. Са дугогодишњим искуством у овој услузи, оне препознају да је сарадња са широм заједницом неопходна и на плану креирања прилика за запослење корисника/ца након изласка из Прихватилишта. У том домену је потребно залагање и актера приватног сектора. Данас се ове иницијативе, запошљавање радно способних корисника/ца, још увек реализују на личну иницијативу запослених у Прихватилишту.
Ивана каже да нема дана и момента када није време за лепу реч и да тим Прихватилишта и Свратишта живи као једна породица, једна кућа са корисницима. Осим што је дирљиво сведочење о емпатији ових професионалаца, овај став открива и социолошку перспективу саговорница. У њиховом залагању и излагању, особе у стању бескућништва нису безлична друштвена група већ наши суграђани. То су људи са именом, презименом и историјом која је неодвојива од остатка друштва. Наше саговорнице својом праксом доказују да упознавањем са том историјом доприносимо хуманизацији целог друштва.
pdf [3 MB]
Оставите коментар