Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Србија има знатно већи број затвореника у укупној популацији у односу на развијене европске земље, а највећи број осуђеника казну извршава у затвореном третману. Сврха служења казне јесте успешна реинтеграција осуђеника у друштво, а најидеалнија ситуација је да се од првог дана служења казне корективна функција казненог система посматра као припрема за слободу. Слободу, међутим, осуђеници дочекују без адекватне припреме за укључивање у друштво које подразумева да су оспособљени или бар прирпемљени за живот у друштвеној заједници. Често, боравак у затвору постаје подстицајан полигон који их оспособљава за нова кривична дела, или за ширење чланства криминалних група. Србија је у мају добила неопходан законски оквир који треба да омогући боље укључивање некадашњих осуђеника у друштво, а сада јој предстоји да заиста развије адекватан систем подршке.

Ауторка: Невена Николић, истраживачица Београдског центра за људска права

У Србији на 100.000 становника долази приближно 142 затвореника, док је у европским земљама са најмањим процентом становништва који борави у затворима тај удео двоструко мањи. У Холандији на 100.000 становника долази 75 затвореника, а у Немачкој 81. Такође, у дискусији о стању о казненом систему Србије као тема се често издваја пренасељеност затвора са свим последицима које има по осуђеничку популацију, од боравка у лошим материјалним условима до неадекватног броја запослених у службама за третман које би требало да својим радом са осуђеницима и осуђеницама допринесу успешној ресоцијализацији.

Значајан податак представља и статистика о рецидивизму. Иако никада није рађено свеобухватно истраживање, у стручним расправа најчешће се чује да је између 60 и 70% повратника у затворима у Србији. Ризик за повратништво се увећава уколико је бивиши осуђеник припадник неке осетљиве групе, или ако је погођен друштвеним факторима као што су сиромаштво, бескућништво или незапосленост. У решавању личних изазова, проблема и потреба који их чекају “напољу” најчешће не наилазе на подшку било институција, било ужег или ширег окружења, што јесте проблем пошто већина бивиших осуђеника нема капацитета да одговори на њих. До сада једина помоћ бившим осуђеницима била је једнократна новчана помоћ од стране центара за социјални рад.  Такође, најшири проблем су предрасуде и страхови који доводе до социјалне искључености и изостављања подршке шире заједнице, затим долази породица, радно окружење, остваривање права пред институцијама.

Боравак у затвору обично неминовно доводи до губитка посла, ако га је осуђени имао, и нарушавања породичног живота, што никако не доприноси рехабилитацији и ресоцијализацији. Истраживање које је спровео Центар за превенцију криминала и постпеналну помоћ Неостарт, како би се стекао увид у потребе осуђеника након изласка из затвора, показало је да већина испитаника, 81%, намерава да по изласку из затвора активно тражи посао. Они су оценили да би препрека у тражењу посла могло бити то што ће по изласку из затвора бити бивши осуђеници. Према том истраживању, државне инститиције са којима су испитаници повратници имали негативна искуства по изласку из затвора, јесу полиција, Центар за социјални рад и Национална служба за запошљавање.

Процес ресоцијализације осуђеника не спроводи се само у установима у којој се казна служи већ је врло битно каква врста подршке и програма је на располагању осуђеницима након њиховог изласка на слободу у такозваном постпеналном (прихватном) период. Постпенални третман, представља завршну фазу ресоцијализације и то је скуп мера и поступака који се примењују према осуђенику након што своју казну “одслужи”. Овај период је битна завршна карика у процесу реинтеграције јер би требала да превенира повратак најпре у криминалну структуру, а затим и у затвор и тиме смањи ризике од повратништва.

Да ли су узроци високог рецидизма могу искључиво везати за до скора непостојање пробационе службе или су узроци морају тражити и у успешности третмана током служења казне затвора, показаће се у годинама примене нових законских прописа, донетих у мају.

На реинтеграцију и ресоцијализацију који су саставни део сваког система кривичног правосуђа у Европи, гледа се као на поступке који ће превенирати поновно вршење кривичног дела – на овај начин ризици од криминалитета се смањују, чиме се осигурава сигурније друштво. У земљама Европске уније попут Немачке или Холандије урађено је пуно на програмима реинтеграције затвореника. Европска унија препознала је важност реинтеграције бивиших осуђеника и у складу са тим основала у оквиру земаља чланица програм који се поред свега бави и запошљавајем бивиших затвореника, поштујући Европску стратегију запошљавања.

Обавезе и пракса

Реинтеграција и ресоцијализација лица осуђених на казну затвора као део политике државе усмерене на смањење криминалитета регулише се различитим међународним инструментима. На нивоу Уједињених нација то су Основни принципи за третман затвореника (1990) и члан 10 који говори да отпуштање осуђених лица из затвора треба да се одвија у складу са унапред одређеним планом, као и да треба да постоје програми ресоцијализације и реинтеграције бивиших осуђених лица у друштво.

У контексту европских стандарда, Савет Европе је у својим препорука више пута истакао да отпуштање осуђеника треба да се одвија у складу са унапред одређеним планом, и да је потребно да постојање програма ресоцијализације и реинтеграције бивших осуђених лица у друштво.  Према препорукама Савета Европе за социјалну реинтеграцију осуђених лица одговорно је више служби, од којих је једна Управа за извршење кривичних санкција, Пробациона служба, али и друге службе које пружају помоћ особама у неповољнијем положају. Улога Пробационе службе у процесу социјалне реинтеграције начелно је предвиђено у Препоруци о пробационој служби Савета Европе из 2010. године која садржи тзв. Пробациона правила.

У земљама Европске уније преко државних служби или у сарадњи са организацијама цивилног друштва држава преузима активнију улогу помоћи бивишим осуђеницима. Поштујући стандарде међународних и регионалних организација развијени су програми, који у случају Србије која по овом питању нема никакву праксу, могу постати примери које је могуће следити, пошто је коначно добила неопходан оквир усвајањем Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера, такозвани Закон о пробацији. Додатно, питање социјалне интеграције након одслужења казне настојало се идентификовати – утврђени су циљеви и ризици и приоритети, и кроз стратешка документа као што су Стратегија развоја система извршења кривичних санкција у Србији у периоду од 2013. до 2020. године и Нацт стратегије за социјалну реинтеграцију и прихват осуђених лица за период од 2012 до 2015. године.

У Србији су створени предуслови за организовање система социјалне реинтеграције и прихвата осуђених лица. Они се остварују кроз развој активности посебних повереника задужених за извршење алтернативних санкција у оквиру посебне организационе јединице Управе за извршење кривичних санкција. До сада је отворено 17 канцеларија за алтернативне санкције, а у плану је да се до краја године отвори укупно 25. Послове пробационе службе обавља повереник надлежан према месту пребивалишта осуђеног. Као основна претпоставка за успешно функционисање система социјалне реинтеграције и постпеналног прихвата истакнуто је усклађено и повезано деловање свих субјеката који се у оквиру својих надлежности ангажују у тој области, а у оквиру тога сарадња повереника са службама у установама за извршење кривичних санкција и центрима за социјални рад и са свим другим субјектима који би накнадно били укључени у систем социјалне реинтеграције и постпеналног прихвата.

Повереник приликом израде програма за отпуст сарађује са службом третмана у заводу, а по потреби успоставља и непосредан контакт са осуђеним. Ако служба третмана процени да постоји потреба за пружањем помоћи осуђеном након извршене казне затвора, или уколико осуђени сам затражи помоћ, повреник треба да отпочне са израдом програма прихвата најкасније у року од месец дана пре отпуста. Програм могу сачињавати различите активности, као што су пружање помоћи приликом проналажења смештаја и исхране, пружање помоћи у остваривању права на здравствену и социјалну заштиту, давање савета приликом избора пребивалишта или боравишта и у циљу усклађивања породичних односа, пружање подршке и помоћи приликом проналажења запослења односно довршавања школовања или стручног оспособљавања, успостављање сарадње са надлежним центром за социјални рад у циљу давања новчане подршке за подмирење најнужнијих потреба, али и пружање других облика помоћи и подршке.

Шта предстоји

Питање постпеналног прихвата је широко поље развоја које Србији предстоји у наредном периоду – највећи изазови биће доношење подзаконских аката који произлазе из Закона о пробацији, будући да такав закон Србија до сада није имала, питање успешне координације разних служби и заинтересованих актера, пре свега дефинисање да ли је могуће поједине активности препустити организацијама цивилног друштва и волонтерима, као и јачање капацитета самих поверника како би се омогућио развој тог система у контексту успешне социјалне реинтеграције и прихвата бивиших осуђеника.

Остаје да се види да ли су Министарство правде и Управа за извршење кривичних санкција до сада потписали споразуме о сарадњи или постигла било какав облик договора са институцијама које би требало да омогуће спровођење програма помоћи лицу по издржаној казни затвора, као што су задравствене установе, предузећа на нивоу локалних самоуправа или на нивоу државе, центрима за социјални рад, образовним институцијама. То ће то бити сигнал да су закон и други стратешки документи почели да “живе” а циљеви да се испуњавају.

Различити програми подршке у ЕУ, тежиште на запошљавању

Како се наводи у публикацији Београдског центра за људска права холандски затвори несумњиво спадају међу најхуманије на свету и познати су по добром поступању према затвореницима. Рехабилитација и ресоцијализација извршилаца кривичних дела постављени су као основни циљеви извршења кривичних санкција. Тежи се томе да се затвореницима не намећу непотреба ограничења и да се програм поступања према сваком затворенику прилагоди његовим потребама. Слично као код санкција које се извршавају у заједници, настоји се да затвореници буду ангажовани, било радно или кроз програме обуке и образовања или тако што ће учествовати у активностима које треба да им помогну да превазиђу проблеме који су допринели да изврше кривично дело. Укратко, настоји се да се затвореници оспособе за рад и припреме за живот у заједници, и то тако што ће постати самостални и корисни чланови друштвене заједнице.

Програми подршке затвореницима су разнолики и прилагођени потребама затворске популације, а у њима не учествују само државни органи већ и широк спектар организација цивилног друштва. Последњих година у холандским затворима се повећао број жена, па су осмишљени програми који треба да омогуће да квалитет њиховог породичног живота буде што је мање могуће нарушен и да њихова ресоцијализација, по истеку казне, буде што успешнија. Један од ових програма је назван “Баланцинг тхе Футуре” и главни циљ му је запошљавање, које се сматра најважнијим фактором у рехабилитацији бивших осуђеница и једним од најтежих корака које оне морају предузети када изађу из затвора. У оквиру овог програма једна агенција пружа подршку бившим затвореницама у проналажењу посла, једна невладина организација им помаже да нађу стан, а трећи партнер је организација која пружа помоћ у вези са свим аспектима породичног живота. Први резултати овог програма су позитивни, пошто се показало да је само 7% жена које су прошле кроз овај програм поново извршило кривично дело. Иако је наведени пример више у вези са третманом у самом заводу он приказује о каквој врсти улагања је реч, а која је битна за постпенални период.

У Немачкој је од 2009. године активан програм Програм интеграције преступника у тржиште рада, а финансиран је из Европског социјалног фонда. Смисао овог пројекта јесте да се повећају шансе за интеграцију у тржиште рада не само преступника који су већ били осуђени, већ и оних особа код којих постоји ризик од криминалног понашања.

У Аустрији је на пољу постпеналног прихвата пристуна организација Неустарт, непрофитна организација која се повезује са центрима за социјални рад, органима локлане самоуправе и тржиштем рада како би обезбедила привремени и нужни смештај, помоћ у образовању и друго. Национална пробациона служба организује породичне групне конференције у циљу што бољег повезивања осуђеника са породицом, те је фокус на породици као ослонцу у постпеналном периоду.

Извор: www.euractiv.rs