Влада Републике Србије
Пише: Анита Еркер (Блог о социјалном укључивању)
Лако је, умети једном, три пута. Седам, ако затреба. Веома је лако потрудити се на сат или пет дана; невероватно лако доказати ‘’Ја могу, ја хоћу’’ емоцију за којом многи вапе, а мало ко истински зна у чему (у коме!) се она огледа.
Нисам ни ја знала (еј!) док нисам схватила да морам да дознам по сваку цену. Хтела – не хтела, лакше ћу освојити свој свет ако научим да знам свет мог Бића.
А, знате моје Биће: брат. По традицији брат чувар, по традицији аутизма Чуван брат.
Чуван као светлост на длану, као ивица свиле да се, грубим покретом, случајно не окрза. Чуван од Бога, иако у бога не верујем, али бога Аутизма који им свима даје исту ону снагу могућности као душама које месечаре: неповредив, тих, сталан. Стална, тупа бол коју умемо да нас осмехне. Коју и кад не желимо да нас осмехне, она нас осмехне, јер због ње смо јачи.
Чуван. Чак иако се несвесност мог створења бори да верује да је од целога света чуван, да га чувају и да самостално може бити сачуван: а-а; он је наг пред очима судија, непризнат и, у бити сврсисходности, неспособан. Папир који гужвају. Непосредност која се брише. Мрља коју упијеш јучерашњим новинама.
Он је чуван само докле га чувам.
Требало ми је више од превише разрушених пријатељстава, расплаканих рођендана, срушене новогодишње јелке и непопијених кафа, да схватим да је аутизам стид – породице и/или контекста. Да је Аутизам придев – мајке или родитеља; сестре, брата, куме. Да је, заправо, аутизам контекст ван контекста; контраст свих друштвено атрактивних контекстуалних дешавања; немилосрдност (само) једне грешке која може постати морално концептуална.
А све те непопијене кафе и родбинске псовке зарад, јелте, њиховог сопственог ослобођења од мистике аутизма, научиле су ме да постоје два предефинисана типа аутистичних породица:
➔ Она којА се стиди и која дугорочно бира да је аутизам њихова грешка, родитељска, мана плодности, лоше генетике или комшинициног бајања; породица која се стиди не види даље од улазних врата у собу свог вечног детета. Та породица не жели пријатеље – себи, не жели живот – себи, не жели живост – аутизма. Породица која се стиди мрзи ко је, истински мрзи и кад не каже нити призна; таква породица мрзи туђу срећу и немилице брише сузе кадгод комшиницина ћерка слави петицу из школе. Породица која се стиди брани себи да слави саму себе – кроз дете, кроз сан, кроз ‘’помоћи другоме’’ гест. Породица која се стиди кочи дете да уме да спозна себе. Кочи одраслост. Кочи одрастање.
➔ Она којЕ се стиде не познаје нити признаје претходно дефинисан контекст који нас учи да се идентификујемо са обичлуком живота. Породица које се стиде не троши снагу да дозна контекст, јер одвећ зна да контекст не дефинише – контекст ми стварамо. Таква породица слави сваки дан, сваки покрет, море или побркан, а изречен скуп слова; она живи за радост и њоме обликује своје дете – да и онда када због аутизма не види срећу, ипак буде насмејано дете. Дете као извориште спознаје. Човек који услед недостатка способности да одрасте – одраста, али у ономе што себи одабере. Е, ту ја припадам. Моје породице се стиде јер, сетих се још једном: ,,Лако је умети једном. Три пута. Седам, ако затреба. Веома је лако потрудити се на сат или пет дана; невероватно лако доказати ‘Ја могу, ја хоћу’ емоцију за којом многи вапе, а мало ко истински зна у коме се она огледа.’’ А, моје Биће зна, јако добро зна колико стид других никада неће прећи праг улазних врата, јер је он способан да тај праг прегази. А јесте, и биће. Затвореници спољног света немају приступ слободи света мог Бића.
(…)
Текст “Бити, у бити” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар