Влада Републике Србије
Европска зелена фондација у сарадњи са удружењима У мрежи и Групом за анализу и креирање јавних политика (ГАЈП) организовала је трибину „Еколошка и праведна производња хране” 4. марта 2019. године у трибинској сали Културног центра Град. Стела Стрсоглавец из Центра за одрживи развој и образовање – Educa Humana, Саша Петровић из Ама Центра за негу човека и природе и Ана Свилар из Green Mind Consulting говорили су на тему пољопривредних јавних политика Србије и ЕУ, као и агроеколошком правцу као алтернативи индустријској производњи хране. Разговор је модерирала Виолета Јованов Пештанац.
Трибину је отворила Жаклина Живковић из ГАЈП-а која је навела да доминантни прехрамбени системи и индустријска пољопривреда узрокују деградацију животне средине и убрзавају климатске промене, узрокују економске потешкоће за мале пољопривреднике/це, негативни утицај на здравље и небезбедну храну за многе. „Будућност лежи у агроеколошкој парадигми, заснованој на фундаментално различитим односима између пољопривреде и животне средине, између прехрамбених система и грађана.”, рекла је Живковић.
Дискусија је започела питањем шта је за говорнике одржива пољопривреда.
„Када се говори о одрживости пољопривреде, већина посматра одрживост кроз еколошки аспект, док се запоставља економски, који је за мене најбитнији”, започео је Саша Петровић. „Данас живимо у неолибералном економским систему, у коме је немогуће говорити о праведном систему производње хране јер пет стотина светских корпорација контролишу цели ланац производње од семена па до хране коју ми купујемо у супермаркетима. Важно је подржати мале произвођаче хране, јер по неким студијама они производе 70% хране у свету, док 80% добити иде великим корпорацијама, а само 20% иде малим произвођачима. Јасно је да ми онда не можемо говорити о праведној производњи хране. Из тог разлога је потребно је радити на редистрибуирању добити унутар целог ланца вредности. Дакле за почетак је најважније разумети економску структуру система производње хране, како би говорили и о економском и о еколошком аспекту производње хране”, истакао је Петровић.
Стела Стрсоглавец је нагласила да су два приоритета на делу, један је брза и лака зарада, а други одржива производња хране. „Када имате два тако различита циља, онда имате и потпуно различита средства. Индустријска производња хране тежи брзој и лакшој заради и у том случају долази до упитног квалитета хране и оставља се по страни утицај на животну средину. У том случају економски фактор је примаран, друштвени фактор је само последица, а еколошки фактор је потпуно запостављен.Одржива производња хране представља склоп економског, друштвеног и еколошког развоја. И када се данас питамо да ли је нешто одржива или неодржива производња хране, треба прво сагледати на који начин је та храна произведена”, нагласила је Стрсоглавец.
„Пољопривреда је оно од чега сви зависимо, како би смо опстали морамо да производимо храну. Како ћемо производити храну то зависи од нас. И податак да мањи произвођачи покривају већину наших потреба, говори да сви ми можемо да произведемо храну која нам је потребна. Одрживост подразумева и штедњу ресурса, а оно сто сам ја запазила у свом раду јесте да се ресурси уопште не штеде”, рекла је Ана Свилар.
На трибини се разговарало и о Европској пољопривредној политици.
„Европска пољопривредна политика није савршена, али је постављена тако да допринесе развоју руралних области и подизања квалитета живота у тим срединама. Европа већ има искуства са интензивном пољопривредом, и они су увидели негативне последице за животну средину и сада се подстичу велики произвођачи да један део своје земље не обрађују, већ да је оставе запарложену”, рекла је Стела Стрсоглавец. Она је навела да у Србији доносиоци одлука и даље интензивну пољопривреду виде као једини вид пољопривредне производње. „Интензивна производња се правда изговором да се производи храна како не би било гладних, а читава планета производи и више него што нам је потребно хране, али се ради о лошој расподели. Ми смо сада у позицији где морамо да истакнемо своје специфичности, да пронађемо тачке спајања са европским пољопривредим политикама, а да одбијемо све оно што сматрамо да ће лоше утицати на развој наше пољопривреде”, закључила је Стрсоглавец.
Саша Петровић је указао на праксе које постоје у државама ЕУ. „Навео бих само пример Немачке, на коју ми често желимо да се угледамо. Управо у Немачкој се дешавају протести малих пољопривредних произвођача, који се буне против индустријске производње хране и против неправедне дистрибуције субвенција. У Немачкој 80% субвенција одлази великим индустријским произвођачима хране, тако да ни у Немачкој није сјајна ситуација. У Хрватској један податак најбоље осликава то стање пре и после ЕУ, Хрватска је пре ЕУ производила 70% хране за задовољавање домаћих потреба, а увозила 30%. Док је данас, када смо већ шест година у ЕУ, то стање обрнуто, сада увозимо 70%, а производимо 30% за домаће потребе. Дакле ЕУ доноси нове прилике за финансирање, тј. субвенционисање пољопривредне производње, али у тим условима и даље мали произвођачи не могу да парирају великим индустријским произвођачима. Зато је важно прво говорити о економском систему у коме живимо, како бисмо прво схватили, а касније и нудили нека решења.”
Да покаже да постоје и добри примери, Саша наводи случај из Италије: „Италија има дубоко укорењену културу директне сарадње пољопривредника и потрошача. У тој држави постоје групе за солидарну размену, то су потрошачке задруге у којој група грађана директно купује од произвођача без посредника. Произвођачи на тај начин добијају сигуран пласман на тржиште. Већина тих произвођача је органска производња тако да потрошачи добијају јефтиније квалитетне производе него што су на тржишту.”
Као консултант за претприступне фондове ЕУ за пољопривреду (IPARD) Ана Свилар је навела да је потребно да се институције више баве саветовањем и помагањем пољопривредника/ца у смислу шта и како треба произвести, а мање развијањем семенске индустрије или индустрије пестицида. „Пољопривредни произвођачи јесу спремни за ЕУ, али нису довољно информисани како треба имплементирати ставке које IPARD програм прописује. Србија треба да искористи своју позицију, јер и ЕУ код нас види пољопривреду као примарну делатност, а касније и прерађивачку делатност. IPARD свакако подржава зелену пољопривреду, јер управо зелени критеријуми поспешују могућност добијања неких средстава. Оно што се од нас очекује кроз поглавље 27 придруживању ЕУ јесте формирање зеленог фонда чија средства ће моћи да користе и пољопривредни произвођачи”, закључила је Свилар.
Окосница одрживе пољопривреде мала и средња пољопривредна газдинства
Сви говорници су нагласили да су окосница одрживе пољопривреде мале средине попут Старе планине, читава југоисточна Србија, све руралне средине. Сва она мала газдинства која могу да наставе да производе онако како сада производе, али да пораде на удруживању, на проширењу својих активности, промоцији производа кроз сеоски туризам, успостављању контакта са људима из урбаних средина, како би им омогућили куповину тих производа у градовима, а да то није куповина у супер маркетима.
Након трибине уследила је вечера уз дружење у простору Културног центра Град. Миња Николић, активисткиња из удружења Златне руке Темске које се бори за очување река у овом заштићеном природном подручју спремила је заједно са члановима и чланицама ГАЈП вечеру названу „Укуси Старе планине” од аутентичних састојака.
„Златне руке Темске имају 30 жена чланица. На Старој планини су жене направиле удружење, како би се саме едуковале и посећивале разне манифестације на којима можемо да се представимо. Не постоји манифестација на којој ми нисмо добиле неку награду. Видећете вечерас на вечери да су састојци које ми користимо потпуно органски, то су нпр. печурке које смо ми лично убрале и сматрам да је важно да се те праксе подрже и развијају”, поручила је Миња.
Извор: gajp.org.rs
pdf [3 MB]
Оставите коментар