Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јасмина Тешановић (Блог о социјалном укључивању)

Пре неко вече сам била на једној веома лепој забави овде у Торину, поводом  прославе четрдесет година од реновирања позоришта и опере, Teatro Regio. Наиме, чувени ториниски архитекта Карло Молино у старо империјално здање прве престонице уједињене Италије уградио је декор футуриста и модерниста. То се зове stuffed animal у жаргону дизајна и врло често се ради са напуштеним просторима као што су фабрике, хале и друге друштвено мртве скупе зграде. Торино је центар езотерике и настраности: град у коме је полудео Ниче, извршио самоубисто Ћесаре Павезе али и Калвинов град па за сваку нову годину уличне сијалице исписују  стихове великана кутуре 21. века који је умро у двадесетом. Торино је такође град Рите Леви Монтелцини 103 годишње нобеловке која је недавно преминула у пуној духовној  снази чекајући сто пету.

Елем та још увек лепа жена чији је лик објављен на насловној страници Wired Itala магазина изјавила је: никад се нисам удавала јер ми је посао био опсесија на првом месту. Али није се удавала ни њена рођена сестра и тако низ стогодишњакиња које свакодневно можете видети да шетају Торином дотеране, витке и прелепе. Овде се улицама окрећем само за женама и само за женама преко седамдесете: тај стил и храброст нећете лако видети међу младим девојкама које су углавном странкиње обучене у најбољем слуају у италијанске светске већ виђене брендове.

Али ове торинске диве, углавном бесмртно анонимне, гаје неки свој стил и шминку као и навике. На пример да попију бићерин кафу на тргу, то јест кафу са чоколадом и шлагом спремљену на специјалан начин: калоричну, јаку и уз неколико крцкавих домаћих колачића. Наравно иде и prosecco уз то или неко локално вино. Често и пуше, никад нису ни престајале. И већина ако је икад и била удата данас једва да се тога сећа, као и деце која су сама већ остарила и далеко у неким својим животима.

За Торино се каже овде у Италији да живи затворен и тајни живот иза кулиса, да се праве торинске породице, типа Ањелијева или породица Карле Бруни, не отварају према модама и дошљацима који смо сви ми… и многи, јер с друге стране Торино има највећу популацију легализованих странаца, готово тридесет посто, што сведочи о отворености и
толеранцији града, тог затвореног града.

Али то није моја тема. Моја тема су жене у Торину: жене које се не удају и које због тога не пате, које се не преоблаче у мушкарце већ форсирају своју достојанствену женственост. Жене које не испадају из душтвених токова зато што немају децу већ стварају кругове с таквим кодовима у којима немати мужа децу унучиће или пак о њима не говорити
као првом избору значи бити срећна и слободна. Те жене нису феминисткиње, можда се чак и згражавају на ту реч јер су елитистичне и не размишљају генерацијски, атемпоралне су.

И на тој забави, заправо маскенбалу где је услов за улаз била гардерба из седамдесетих било их је много: саме лепе достојанствене дотеране витке атемпоралне жене. Причала сам са неколико њих, старијих. О музици Мине, Lucia Battistija, Deep  Purple, Patti Pravo…која је свирала live…па сам онда прешла на младе девојке које су подједнако ђускале и знале речи тих песама пре но што су се родиле. И те девојке су биле саме, крем кремова од девојака без мушког или женског партнера. Глупо ми је било да их питам како и зашто, више сам се плашила да ће оне мене питати како и зашто ја нисам једна од њих, откуд ми традиционалан патријархалан живот са свим нус појавама као што су феминиситчка свест о дискриминацији жена.

(…)

Текст “Веренице смрти” Јасмине Тешановић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.