Влада Републике Србије
Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)
Дневник 27.04.2021.
У последње време сам прилично узнемирен, па је моје понашање можда чудно другим људима. Верујем да је на то доста утицала корона, односно немогућност да негде идем, да срећем друге људе, дружим се и имам активности. Толико ми је постало досадно, да сам постао нервозан и забринут: шта да радим наредних дана, како да испуњавам време, чиме да се бавим.
Много ме узнемирава што су моји родитељи и сестра стално нечим упослени. Тата има посла јер реновира стару кућу мог деде, мама има пуно обавеза у канцеларији, сестра студира и мора много да учи, али и волонтира повремено, иде на плес и слично. Много ми то тешко пада, јер ми се чини да само ја немам никакве обавезе и то утиче на моје расположење.
Моји родитељи схватају колико ми је тешко, па се труде да ми помогну. Тата ме врло често поведе на градилиште, а мама ме је заједно са својим колегиницама укључила у активности своје организације. Тамо сам ишао неколико пута и помагао мами око административних послова. Укључен сам и у групу младих самозаступника Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом MDRI-S. Маминој колегиници која координира рад групе самозаступника помагао сам да направимо план рада за даље активности. Такође, заједно смо саставили и написали мејл Удруги за самозаступање из Хрватске са предлогом да одржимо заједнички онлајн састанак на којем бисмо разговарали о томе како проводимо време и организујемо активности током пандемије. Док сам ово радио, присетио сам се своје струке и свега што сам учио у школи, иако ме то тада није много занимало, нити сам волео те административне послове. А присетио сам се и речи моје разредне која ми је једном приликом казала да ће ми знање и искуство које сам стекао у Другој економској школи сигурно користити у будућем животу.
Недавно сам био код маме на послу. Када сам успешно завршио све послове које су ми она и њене колегинице дале да урадим, решио сам да останем до краја радног времена. Понео сам и књигу да читам, да бих имао чиме да се занимам. Ипак, у једном тренутку ми је постало досадно и хтео сам да ми мама и колегинице посвете пажњу и време. Оне су биле заузете и то нису могле ни хтеле да ураде, а ја сам се осетио увређеним. У таквим ситуацијама много се наљутим и бурно реагујем. Мама ми је запретила да ако овако наставим, више нећу моћи да долазим код ње на посао. Нисам знао како да се смирим. Размишљао сам да прошетам или да одем код тате, али ми мама није дозволила и казала ми је да морам да будем смирен да бих могао самостално да се крећем по граду. Жао ми је због моје бурне реакције и зато што не успевам добро да се контролишем у сличним ситуацијама. Мама ми је једном приликом испричала да, уколико бих се запослио, ни један послодавац не би толерисао такво понашање и да бих вероватно добио отказ на правом послу. Исто ми је рекао и мој професор физичког. Волео бих да научим да превазиђем нервозу и да контролишем љутњу.
На моју нервозу утиче и то што имам проблема са спавањем. Иако увече одлазим уморан у кревет, чим легнем, ја се расаним. Размишљам о многим стварима. Присећам се неких ранијих непријатних догађаја, планирам шта бих све могао да научим да свирам и због свега тога не могу да заспим. Понекад размишљам и о једној певачици која ми се много допада и тек онда нема ништа од спавања. Често се и више пута у току ноћи будим, па ујутру устанем из кревета уморан и нервозан. Недостатак сна, мало активности, забринутост за будућност – све ме то ремети у нормалном функционисању.
Кад год се не наспавам, сетим се примера једног Новосађанина о којем сам читао на интернету и који тврди да 30 година није могао да спава. Онда ми буде лакше јер видим да и други људи имају сличне проблеме, мада би ми још више значило када бих негде пронашао савет како да решим проблем несанице. Пробао сам да применим разне технике дисања које наводно помажу код успављивања, али се бар за сада ни једна није показала успешном.
Једна од ретких ствари у којој уживам је моје свирање. Кад год сам нервозан, или ми је досадно, имам обичај да свирам клавијатуре, што ми изузетно помаже у овим ситуацијама. Ипак, тешко ми пада што немам прилику да свирам некоме, или да свирам са неким. Повремено свирам једном дечку који има церебралну парализу са којим комуницирам преко интернета јер он живи у другом граду. И њему је досадно као и мени, па нам је забава да се на овај начин дружимо и тако помогнемо један другом. Мени то није довољно. Желео бих да имам већу публику. У овом тренутку то није могуће, па повремено направим снимак и поставим га на друштвене мреже, да би ме други људи чули. Многи од мојих познаника и пријатеља коментаришу ове снимке и хвале мој напредак.
Кад год сам нервозан, љут, или ми је досадно, имам потребу да зовем телефоном своје другарице или људе за које знам да хоће да ми пруже подршку. Волео бих да то превазиђем и да не зовем људе када сам нервозан. Примећујем да је другим људима напорно да слушају када сам узнемирен и да не умеју увек да се снађу у тим ситуацијама. Бринем да не почну да ме избегавају. Нико ми до сада није рекао да сам досадан, али ми се дешава да не одговоре на позив. Ако им пошаљем поруку, неки се праве да је нису прочитали, и не одговарају ми. И то је једна од многих ствари које ми додатно тешко падају.
Управо читам књигу о познатој рок групи Бијело дугме и у њој сам пронашао једну интересантну причицу – басиста ове групе није знао шта ће са собом, стално му је било досадно, па се његов брат изнервирао и написао песму о томе.
Речи песме иду овако:
„Кажеш да су дани твоји сви;
Увијек тако празни, а тако досадни;
Ал не чиниш ништа, увијек исту причу причаш;
И не желиш схватит да сам за све си крив!“
Препознао сам се у речима ове песме. И ово ме је утешило јер сам, као и у вези са несаницом схватио да нисам усамљен и да се сличне ствари дешавају и другима.
Зашто сам ова два примера поменуо? Зато што се надам да ће ми искуства других људи помоћи и да ћу из њихових примера нешто научити.
——-
Текст „Више не знам шта ћу са собом” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Стефана Лазаревића можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар