Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: МЕСТО ЗА НАС (Блог о социјалном укључивању)

Фудбалер Мануел Франсиско дос Сантос, прозван Гаринча, рођен је у граду Пау Гранде у држави Рио де Жанеиро 1933. године. Надимак Гаринча дао му је један од десеторице старије браће зато што му је онако мали, брз али трапав личио на врсту врапца по имену Гаринча. Тај надимак пратио га је од детињства до смрти.

Свет га је упознао 1958. године на Мундијалу у Шведској, на коме је Бразил освојио прву од својих пет титула. Био је део чувеног напада који се и данас помиње са највећим поштовањем: Гаринча, Диди, Вава, Пеле, Загало. Четири године касније у Чилеу, после повреде Пелеа, предводио је Бразил до одбране титуле постигавши 4 гола, а играо је и у Енглеској 1966. године, где је Бразил испао у првом кругу. Укупно је 50 пута облачио дрес репрезентације Бразила и постигао 12 голова, а изгубио је само једну утакмицу.

Гаринча је рођен са неколико деформитета: кичма му је била крива, лева нога била му је краћа 6 центиметара од десне и искривљена ка споља, десна искривљена ка унутра, па ни каснија операција није могла да доведе у ред његове „икс“ ноге. Док је био клинац, нико није могао ни помислити да ће постати славни фудбалер, али судбина је хтела да он свој инвалидитет претвори у предност, јер је са нетипичним ставом, „укрштеним“ стопалима и „кривим“ ногама био заправо непредвидив и неухватљив за своје ривале. Сви су знали да дрибла тако што крене улево, а онда промени правац удесно, али нико није могао да га заустави. Игра Бразила често се сводила просто на „дај лопту Гаринчи“. Он је уз аут-линију своје чуваре доводио до лудила, дриблао их је по неколико пута пре него што би са корнер-линије идеалним центаршутевима проналазио Пелеа или Ваву.

За Ботафого, клуб у коме ће играти 12 година и на 581 утакмици постићи 232 гола, на дебију је дао 3 гола и најавио бриљантну каријеру. После Ботафога, од 1966. године, играо је једну годину у Коринтијансу, преселио се у Колумбију, онда се вратио у Бразил и заиграо за Фламенго, да би каријеру завршио у малом тиму Оларио из Рио де Жанеира 1973. године.

Женио се два пута, и из бракова и ванбрачних веза имао најмање 14-оро деце. Из једне авантуре са келнерицом током турнеје Ботафога по Шведској 1959. рођен је Улф Линдберг, једини Гаринчин син. Улф је први пут посетио Бразил тек 2005. године и срео се са 10 полу-сестара из брачних и ванбрачних веза свог оца. Они су заједно посетили очев гроб у родном месту.

Гаринчу су звали „Фудбалски Чаплин“, „Анђео кривих ногу“ и „Народна радост“, јер је био жонглер, дриблер каквих одавно нема, чаробњак са лоптом. Једна незалечена повреда колена означила је почетак краја његове бриљантне каријере, а све што се после дешавало била је друга страна славе. Од оца је наследио склоност ка алкохолу, па је често у стању пијанства правио инциденте, укључујући и саобраћајну несрећу у којој је погинула његова ташта. Када је 20. јануара 1983. године, након двадесетодневног непрекидног опијања, умро од цирозе јетре не напунивши 50 година живота, сандук са његовим телом, прекривен заставом Ботафога, био је изложен не у цркви, него на стадиону „Маракана“, фудбалском храму у коме је Гаринча толико пута блистао и одушевљавао фудбалске вернике.

(…)

Текст “Врабац и бубамара” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.