Влада Републике Србије
Захваљујући комбију који дневно пређе и до 200 километара, малишани из неколико села у околини Малог Зворника добили су могућност да се играју и уче с другом децом.
Анђела има три године и никада није видела друго дете. У комшилуку нема деце, а 14 километара планинског терена и лошег пута до вртића су непремостива препрека за њену мајку, нарочито када падне снег.
Од овог октобра, Анђела заједно с још 42 деце од три до пет година из неколико раштрканих заселака у околини Малог Зворника ипак има могућност да се игра с вршњацима, захваљујући људима великог срца окупљених у IMPRES пројекту.
Бео комби, с возачем кога деца од миља зову Мешо и васпитачицом Ангелином, којој је ово тек трећа недеља рада, свако јутро креће из вртића „Црвенкапа” у центру Малог Зворника. Лошим асфалтним путем затим се пење у планинске засеоке, провлачећи се између кућа, њива, стада оваца, мимоилазећи се с натовареним тракторима и ђацима пешацима из оближњих основних школа.
Не можемо а да не питамо зашто не повезу ђаке, али нам одговарају да места има за тачно 14 малишана и да су седишта, у црвеној и тегет боји, прилагођена деци узраста од три до пет година. Крај пута у тачно договорено време углавном чекају маме са својим малишанима. Комби се зауставља, васпитачица узима дете, везује му појас и пут се наставља.
Мали Зворник је једна од 15 општина која је део пројекта ЕУ „Унапређивање предшколског васпитања и образовања у Србији“ (IMPRES), који се спроводи у сарадњи с Министарством просвете, науке и технолошког развоја. Ово је, иначе, први пројекат ЕУ који је везан за предшколско образовање у Србији, за шта је издвојено 3,75 милиона евра бесповратне помоћи.
Циљ је да се допринесе социјалној инклузији и смањењу сиромаштва, ширењем доступности вртића за сву децу, посебно из осетљивих група.
– Више од 40 деце из шест села која раније нису имала могућност да бораве у вртићу сада је ипак укључено у посебне програме у „Црвенкапи” захваљујући овом комбију. Деца се свакодневно одвозе од куће до просторија локалних основних школа у селима Брасина и Доња Борина, у којима су оспособљене просторије за потребе вртића, тамо бораве два сата, а онда их поново враћамо кућама. У комбију је с децом увек и васпитачица – објашњава директорка Олга Тодоровић, док обилазимо ПУ „Црвенкапа”, иза чијих леђа протиче ледена Дрина.
У овом крају је велика незапосленост, углавном се живи од малина, купина и дувана, а млади се ретко враћају када једном оду на студије у велике универзитетске центре. С друге стране реке и границе чини се да је много више и људи и кола, али и пецароша, упркос хладном времену.
Директорка нам с поносом каже да су сада сва деца у овом крају обухваћена предшколским образовањем. Комби дневно пређе 180 км развозећи децу… Има и оних који бораве у просторијама основне школе у селима Радаљ, Велика Река и Трешница, али с обзиром на то да живе у близини није им потребан превоз.
А пре него што је пројекат заживео у Малом Зворнику, директорка, чија је ћерка такође васпитач, и сама је засукала рукаве и обилазила села и младе родитеље, објашњавала шта значи посебан програм предшколског васпитања и образовања и прва се провозала трасом коју прелазимо и ми.
– Деца су обично мирна ујутро, а брбљива када се враћамо – прича нам Ангелина Живановић, која има 23 године, док покушавамо да измамимо барем једну реч или осмех од трогодишње Теодоре која је најмлађе дете у овој групи. Млада васпитачица каже да је у породицама углавном по једно дете.
Неке од кућа поред којих пролазимо су нове, велике, поплочаног дворишта, делују као да у има нико не живи… Возач Ненад Гаврић објашњава да многи за хлеб зарађују у Русији, Украјини, Гвинеји и Либији и неретко се одатле враћају с младама.
Једна од њих је и Ксенија Радичевић, која нас чека са четворогодишњом ћерком Весном. На добром српском језику објашњава да је пре четири и по године љубав довела из срца Сибира у Србију и да се још навикава на сеоски живот.
– Овде су људи другачији, храна је другачија, клима је топлија. Тамо сам живела у великом граду који је био јако загађен, а овде сам на селу. У Русији сам завршила државни факултет за односе с јавношћу и сад сам предала диплому за нострификацију на Факултету политичких наука. Знам да овде нема посла ни за вас, али ако чујете да неко нуди посао, ту сам – прича с осмехом Ксенија, иако се на моменат растужила када смо је питали да ли јој недостаје породица и Русија.
Још једна од мама у Брасини, Јелена Томић, нам прича колико је задовољна што је прорадио овај путујући вртић, јер иначе не би могли да силазе два пута дневно у Мали Зворник. Она каже да, иако је незапослена, ипак јој значи да добије та два сата да заврши по кући оно што иначе не би стигла.
– Ово је за већину малишана једини начин да се друже и играју с другом децом. Они су код куће упућени на одрасле, њихових вршњака нема у комшилуку, често ни у самој кући нема другог детета. Нека деца су овде први пут видела другу децу. У почетку јесте било страха, али су брзо почели заједно да се играју и сад нема проблема – објашњава васпитачица Светлана Јовановић.
Деца су задовољна, родитељи још више. У тесно скројеном општинском буџету ипак се нашло пара за гориво, возача, за све оно то изискује већи број деце у вртићу. Надамо се да ће после овог текста, овим примером кренути и друге локалне самоуправе. Јер, где има воље, нађе се и пара. А осмех који нам је на крају дана, по изласку из путујућег вртића, поклонила мала Теодора пре него што је заронила у наручје своје мајке – заиста нема цену.
Сандра Гуцијан
Извор: http://www.politika.rs
pdf [3 MB]
Оставите коментар