Глума, какво добро зезање : Инклузија

Пише: Ђорђе Васиљевић (Блог о социјалном укључивању)

„Једнога дана…” Још од основне школе сматрао сам сваки састав, причу и уопште текст са таквим почетком некако глупим и безличним. Увек сам мислио да се ствари дешавају тачно одређеног дана и да ако је догађај био довољно битан за запамтити га – знаћу и ког се дана десио. Међутим, преварио сам се. У затвору су сви дани, сем дана за посету, исти тако да брзо губе имена.

Стога, ова моја прича поциње са – једног дана.

Позван сам у библиотеку ван мог радног времена. Кад тамо – бивши главни јунак филма „Завет“, сада у улози затворског сапатника из ћелије до моје, шеф за културу окружног затвора Београд и непозната плавуша. Сви су показивали некакво усхићење, сем мене, коме се спавало јер сам прекраћивао досадне затворске дане из последње године робије тако што сам по целу ноћ играо Сони а онда после јутарњег бројања спавао до времена за поподневни одлазак на посао.

Било како било, повела се прича о стварању затворске представе по мотивима књиге бесмртног Достојевског, само са мало промењеним насловом у „Записи из ћелије број 12“. Прича се кретала у правцу извођења у Заводу, па у другим заводима, па чак и у јавности – на правим даскама које живот значе. Ту сам прекинуо, по мени, нереална маштања, са реченицом „Ја сам овде предуго и то не бива!“. Била је то реченица због које сам се годину дана касније морао извинити.

Али, прве ствари прво… Дали су ми да прочитам текст и да га ја по слуху репродукујем, чисто да виде како би то изгледало. Свидео ми се на прво читање. Биле су то речи које сам живео годинама. Потрудио сам се и примљен сам да учествујем у пројекту. Добили смо ћелију одвојену за теретану, одређена је екипа од укупно шест људи, рачунајући „сељачета“ из „Завета“ и мене, и пробе два пута дневно су почеле. Прво смо радили са Марином (плавуша) и Игором (шеф културе). Све је то ишло некако стидљиво, помало и траљаво. Ем непозната жена, ем службено лице, ем ми у истој просторији. Међутим, њихов приступ се толико разликовао од оног на шта смо навикли у раду са „таквима“ да смо се у једном тренутку опустили и прихватили их као себи једнаке. Недуго затим смо добили право да пробамо и сами. То нам је много помогло јер испод свог тог кревељења и зајебанције почели смо се уживљавати у ликове и осећати их као део нас самих. Чак смо и у обичним разговорима почели користити реплике из улога.

У процесу настајања свега, од текста преко реквизита па до костима, Марина се одлучила на још једну несвакидашњост. Наиме, после читања неких мојих текстова, дала је да ја напишем други чин, који је представљао затворску ћелију данас и дешавања у њој. А ја, опет, нисам желео бити себичан и задржати ту привилегију за себе, већ сам је поделио са сваким ко је желео учествовати. Долазили су малтене сви са блока и понешто додавали, а ја сам то уобличавао, давао ред и форму правећи једну смислену причу. Наравно, колико сам знао и умео. Тај други чин, чедо свих нас са блока 5-1, учинио је да се сви брину о њему и за њега. Била је то брига да га покажемо у правом светлу, онако како је замишљен, а манифестовала се тако што је на пробама свакодневно долазио одређени број сапатника да посматра да ли смо и тај дан на „висини задатка“. Тако је цео блок, око стотинак људи, почео дисати и живети нашу представу.

Оно што је било најбоље у целој причи је то да су главешине система, у лику начелнице преваспитне службе, заповедника страже, па и самог управника затвора, увиделе колико је та представа и сам процес око ње значајан и колико нас мења, на добар начин. Наравно, било је отпора међу једним делом средњег сталежа стражара, који су, у ирационалном страху да ће престати потреба за њима ако се ми „поправимо“, покушавали да нас минирају. Додуше, ти покушаји су остајали само на прикривеним претњама и гунђању по ћошковима.

Претпремијеру смо имали пред насим сапатницима који, иако су присуствовали пробама, су се одазвали у толиком броју да није било места за све. Прошло је одлично. Тога дана, по први пут, из суднице Специјалног суда, где се догађај одиграо, сви су изашли задовољни.

Премијера. Важни људи из министарства задуженог за нас. Важни гости из спољног света. И најважнији мени – моја ћерка и супруга. Гледао сам ћерку како ме сва важна посматра из фотеље у којој би седео главни судија да је у том тренутку било неко суђење мени. А можда и јесте… Била је то некаква поетска правда у стилу Достојевског. Само нисам сигуран да ли за мене или за њу. Било како било, друго извођење је прошло још боље него прво – блистали смо.

Кренула су гостовања по затворима – Забела, Митровица, Ниш, Клиса, затворска болница… Отимали су се за нас. Прошла је скоро година а и даље је скоро цео блок живео представу… А онда велико финале због кога сам се морао извињавати, као што сам претходно поменуо. Изведени смо у Дом Омладине на позорницу за обичне људе са слободе. Три пута смо враћани аплаузима који нису престајали. Људи од струке који су били ту те ноћи су коментарисали да смо били бољи него било која представа са репертоара београдских позоришта тих дана.

(…)

Текст “Глума, какво добро зезање” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.