Vlada republike SrbijeВлада Републике Србије

Jezici

Гугаџина: Искористиле смо своја знања и основале успешан породични бизнис

Објављено 26.05.2016.

gugadzinaКада су се истовремено нашле у незавидној позицији заузетих мама,  незадовољних својим пословима, две сестре и једна кума су одлучиле да напусте стара радна места и узму ствари у своје руке. Тако се родила Гугаџина, маштовита линија одеће за децу.

На челу ове симпатичне тројке налази се Марија Марјановић, дипломирани костимограф и мајка троје деце.

Марија: Пре пар година нашла сам се на породиљском одсуству, и то са посла на који сам знала да се нећу вратити. У исто време, моја сестра Олга је добила отказ као технолошки вишак и нас две смо се обреле у процепу који је требало попунити. Срећом, из тога се изродило нешто сјајно.

Олга Панкеричан се бави књиговодством и задужена је за менаџерски и финансијски део живота Гугаџине.

Олга: Много пута сам се нашла у том клинчу између улоге мајке и запосленог. Наравно да се важност ове две улоге не може поредити – зато сам чврсто одлучила да престанем да тражим посао и постанем сама свој послодавац. У оквиру наше фирме, ја сам најмање популарна у друштву – бавим се папирима и финансијама и држим све на окупу.

Милица Пајић је завршила Факултет примењених уметности, одсек за керамику, и представља креативни део и, како њене колегинице кажу, највеће дете у овој причи.

Милица: У тренутку када се ова идеја родила, ја сам била трудна и то ми је била додатна мотивација. Окупиле смо се, ја сам почела да цртам, Олга да прави „планове на папиру“… и почело је!

МФ: Ко је Гугаџина и како је настала?

Марија: Пре довлачења машина за шивење, Гугаџина је била измишљени пријатељ мог сина. То је заправо око једног од ликова насликаних на нашој завеси за каду; једног дана то око је склизнуло на под, а мој син је осетио потребу да му да име – Гугаџина! Касније ће то постати име нашег бренда гардеробе за децу. А ево како је дошло и до тога – балансирајући на жици између посла и родитељства, обе незадовољне тренутним стањем, Олга и ја смо седеле и страховале од тренутка у којем наша финансијска независност практично више неће постојати. Тада је она предложила да искористимо своја знања и започнемо своју причу. То ми је испрва зазвучало страшно, с обзиром да знам колико после око папирологије захтева производња и отварања фирме. Срећом, Олга је моја сушта супротност.

Олга: Знала сам шта ми је чинити: рекла сам Марији да се опусти и препусти стварању, а ја ћу водити рачуна о „папирима“ и водити посао. Затим је Марија позвала у помоћ своју куму Милицу.

Милица: Марија и ја се знамо од вртића, и знала је да нећу одбити овакву идеју. Међутим, њена првобитна замисао је била шивење одеће за жене. Олга се мало бавила истраживањем тржишта, а нас две смо и без тога дошле до једноставног закључка – сваки други дипломац одсека за костим Факултета примењених уметности започиње исту ову причу. Како смо из искуства знале да понуда дечје одеће, која је у исто време квалитетна, интересантна и повољна, у Србији није на завидном нивоу, а ја сам одувек волела да радим нешто везано за децу, родила се Гугаџина.

МФ: Како је изгледао сам почетак пословања и шта су били највећи проблеми са којима сте се сусреле?

Милица: Наравно, почели смо без икаквог капитала. Представиле смо своју идеју породицама, које су одмах покушале да нас одврате. Срећом, оглушиле смо се о те негативне реакције. А како то обично и бива када је породични бизнис у питању, сви смо се скупили и успели да „скрпимо“ неких 2000 евра, уз обећање наших родитеља да ће нас се одрећи ако одустанемо.

Олга: Мислим да су се сви плашили чињенице да смо Марија и ја сестре, притом невероватно различите. Једина истоветна ствар је та што смо обе ужасно темпераментне, што је, када то спојите са идејом пословања, темпирана бомба. Али ево нас три године касније. Било је много лепих и напетих тренутака, али никад ништа што је могло озбиљно да угрози наш однос.

Марија: Чуле смо за једну затворену фабрику у Аранђеловцу која продаје своје старе машине и тамо смо набавиле све што смо могле за новац којим смо располагале. Материјале смо скупљале са разних страна – по кући, бакиним ормарима… Тако смо пронашле гомилу интересантних материјала, који стоје ту још од седамдесетих и чекају да их неко употреби. Онда смо се суочиле са новим изазовом: проналажењем радника – требао нам је неко ко зна да ради на свим тим машинама.

Милица: Тако смо кренуле саме да шијемо. Испоставило се да су вештине које смо научиле још као девојчице имале велику корист за развој посла који смо стварале. И поред тога, шивење на кућним машинама није исто као и на професионалним, тако да смо наставиле потрагу за професионалцима. Тако смо нашле Љиљану Исаиловић која је и данас са нама.

МФ: Како сте конципирале свој бренд?

Олга: Осим што смо већ дошле до закључка да се женском модом већ сви баве, синуло ми је и то да себи нисам купила нову одећу више од годину дана. У исто време, моје ћерке расту и сваке године, ако не и чешће, им је заиста потребна нова гардероба. Дечје потребе никада не умиру и њима се увек поклања пажња. Тако се чини се да је заправо производња за децу одабрала нас – те 2012. године смо Марија и ја већ имале малу децу, а Милицина беба је била на путу.

Марија: Спојиле смо посао и љубав, и шиле смо оно што се нама свиђа. Након што смо направиле прву колекцију дошле смо до новог изазова – промоције. Опет је све почело „од штапа и канапа“ – позајмиле смо фото апарат, у помоћ је притекао Милицин супруг, који је направио фотографије у природи. Отвориле смо страницу на Facebook-у и чекале реакције.

Милица: Биле смо пресрећне и са првих 200 лајкова на Facebook-у. Имале смо велику срећу да су се пар месеци касније, у пролеће 2013. године, отвориле концепт радње као што су Mini City и Mikser House. Биле смо позване да међу првима излажемо своју колекцију, што је нама у том тренутку изгледало као научна фантастика. За то је вероватно заслужна чињеница да нисмо имале велику конкуренцију у својој ниши, али већ крајем исте године увелико се знало за нас.

МФ: Који су били највећи изазови на развојном путу? Да ли је било грешака?

Марија: После тако изненадног и неочекиваног пробоја смо се залетеле и удариле главом у зид. Направиле смо наредну колекцију која је била превелики залогај за још увек малу и неразвијену фирму и тржиште које још није било до краја формирано. До тога је дошло у намери да проширимо производњу и продају по Србији, што није ишло онако како смо очекивале. Иако смо пронашле сараднике, продаја је била неупоредиво слабија него у Београду, и чинило се да су та подручја још неспремна за нешто неуобичајено као што је била одећа коју смо ми правили. Људи се радије одлучују за традиционално и оно на шта су одавно навикнути, што је чинило да се осећамо невидљивима.

Олга: Година 2014. је била најтежа. Поменуте радње по Србији су нам снизиле цене, неки дугови никада нису исплаћени и нашле смо се у великом минусу. Срећом, убрзо покрећемо свој online shop, који се показује одлично и даје нам енергију да наставимо тамо где смо стале. Оно што нас је изненадило је гомила купаца из унутрашњости, насупрот фијаску који смо имали са директном продајом у истим тим градовима.

Милица: У једном тренутку смо схватиле да ми радимо за продавце, а не они за нас. Услови су били такви да смо морале да преломимо – или да затварамо посао или да прекинемо сарадњу са њима. Срећом, 2014. година се завршила и то лепо: позване смо на Дечји београдски сајам, а потом смо добиле понуду од две радње у Београду којима су наши услови, које смо у међувремену ажурирале тако да ипак буду уносни за наш посао, одговарали. То нас је научило да ипак треба да се држимо својих идеја и принципа.

МФ: Која је одлука била преломна да Гугаџина настави узводно?

Олга: Најбоља рачуница коју смо поставиле било је улагање у промоцију на Facebook-у. Са уложених педесетак евра смо добиле велики промет. Затим се опет посвећујемо дизајн маркетима и промоцији, и успева нам да се вратимо на тржиште.

Марија: Након тога крећемо у иностранство. Опет захваљујући породичним везама доспевамо на један дизајн фестивал у Бечу, где наилазимо на сјајан пријем. Људима се стварно допало то што радимо и куповали су наше ствари. Тако нам се вратило самопоуздање и схватиле смо да треба да се окренемо ономе у шта верујемо. Онлине схоп је супер радио, што је изазвало и рађање идеје о оснивању праве, само наше радње.

(…)

Текст у целини можете прочитати на сајту mojafirma.rs

Коментари

 
0

 Подели

Оставите коментар

Унесите коментар


Име


e-mail


website


Повезане вести

Билтен о социјалном укључивању

Архив билтена о социјалном укључивању

Актуелности > <

Калкулатор социјалних давања

Блог > <

Актуелни документи > <

Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији
децембар, 2021 arrow right pdf [3 MB]
SILC у Републици Србији: Методолошки оквир и анализа изабраних показатеља сиромаштва и неједнакости
децембар, 2021 arrow right pdf [2 MB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај особа које живе са HIV
децембар, 2021 arrow right pdf [305 KB]
Е2Е: Утврђивање институционалног оквира за успостављање Националне стандардне класификације занимања у Србији
децембар, 2021 arrow right pdf [709 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај националних мањина
децембар, 2021 arrow right pdf [174 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај миграната и тражилаца азила
децембар, 2021 arrow right pdf [219 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај деце
децембар, 2021 arrow right pdf [439 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај младих
децембар, 2021 arrow right pdf [456 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај старије популације
децембар, 2021 arrow right pdf [307 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај ЛГБТИ особа
новембар, 2021 arrow right pdf [164 KB]