Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Милош Обрадовић (28), пчелар из села Кутловац, општина Блаце

Прича о мојој породици не почиње пре много година, већ пре две непуне године када сам са својом супругом Сузаном Обрадовић напустио породично газдинство својих родитеља које се бавило воћарством и сточарством и важило за једно од имућнијих домаћинстава у Блачкој општини, али због разних породичних проблема и неразумевања једино решење је било осамосталити се и кренути испочетка.

Кренули смо у непознато и малтене од нуле и то у можда најтежем тренутку. Супруга је била у 6. месецу трудноће, ја без сигурног посла, а зима стиже. Једино сигурно примање је женина плата од непуних 19.000 динара, а сами трошкови за стан, струју, воду и остале комуналије били су близу 15.000 дин. Радио сам приватно и није ме било срамота ни од једног посла, јер моји су ме учили да се рада не треба стидети, већ се радом треба поносити. Али, посла је било све мање, а трошкова све више. Једину утеху сам проналазио у пчелама. Да, у пчелама, јер када смо напустили породично имање са собом сам понео и 12 пчелињих друштава које сам те године сам разројио и зазимио, а утеха је била та да ако будем морао, продаћу пар друштава и тако обезбедити своју породицу која је у децембру месецу добила новог члана – добили смо ћеркицу, нашу малу Машу.

Успели смо да презимимо, а да не морамо да продамо пчеле, а са пролећем, када се и сама природа буди, већ је било лакше. Налазио сам посао и зарађивао, а сав вишак од зараде сам улагао у пчеле, тј. у своју сигурност, јер сам управо у пчеларству видео своју, а и будућност своје породице. Набавио сам нове кошнице, рамове, сатне основе и решио да удвостручим свој пчелињак, а у непосредној близини пчелињака сам посадио и башту и тако своје слободно време проводио ту, крај свог пчелињака, са својом породицом.

Година је почела лепо већ у воћној паши. Све је кипело од меда, друштва су се развијала и чекала се та багремова паша која је ове године знатно поранила, и управо су то рано цветање багрема и касни мразеви допринели да багрем не меди. Нисам клонуо духом, већ сам још више улагао у пчеларство и разројавао и проширивао свој пчелињак. Међутим, сваким даном мед у кошницама се смањивао, унос је сведен на минимум, друштва су се слабо развијала, сваким даном је било све горе. Ближио се август месец када треба припремити друштва за зиму. Надао сам се неком касном уносу, пратио стање преко Интернета на територији целе Србије, питао се да ли негде меди, да ли има уноса и свакодневно листао извештаје на форумима, а једини позитивни извештаји су стизали из Војводине са сунцокретове паше. Колеге из Шумадије и осталих централних делова Србије одселили су своја друштва у контејнерима за Војводину и вратили се са кошницама пуним меда. Кажу да није било најбоље, али да су ипак задовољни, јер, да су остали на стационару, не би имали чиме да прихране пчеле…

Опет сам био у проблемима. Разројио сам друштва, али немам довољно пара да сва зазимим са довољном количином меда, па сам кренуо да спајам друштва и зазимим 24 друштва допуњујући количине меда са шећерним сирупом. Мисли су ми стално лутале како да направим и ја пчеларски контејнер, да и ја своје пчеле одселим за Војводину и постанем селећи пчелар.

А онда, као у некој бајци, дође вила и испуни ми жеље. А моја вила је била госпођа Нада Обрадовић и Фондација “Ана и Владе Дивац”, која је у Блацу расписала конкурс за помоћ младим пољопривредницима. Одмах сам појурио, прикупио документацију и конкурисао за пчеларски контејнер за 36 кошница. Нисам се много надао, али негде у подсвести сам осећао да је то то и да ће ми се сан остварити. Први позив и обавештење да сам прошао први круг, а онда и упознавање са госпођом Надом Обрадовић и потписивање уговора били су за мене као нешто нестварно, као сан.

Сада, после пар месеци, контејнер је у дворишту, мој сан је остварен, пчеле су на пчелињаку и чекају пролеће и нов почетак тј. насељавање контејнера и прву селидбу за Крушевац, на прву багремову пашу.

(…)

Текст “Да одселим и ја своје пчеле на сунцокретову пашу” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.