Влада Републике Србије
Пише: Дина Чубрић (Блог о социјалном укључивању)
Скренимо поглед са центра – отворимо очи за оно што нас највише плаши у времену у ком сви зависимо од хировите воље дивљег капитализма, упознајмо се са оним што је одбачено и чега се плашимо, јер смо и сами врло често одбачени а да то ни не знамо.
У Београду постоји једна напуштена медицинска установа која је сада сквотерска зграда. Међутим, у њој нема субверзивних уметника, нити су ту странци жељни београдске атмосфере која опонаша источни Берлин: ту су бескућници који су се самоиницијативно укључили у продају магазина ЛИЦЕУЛИЦЕ. Ту сам упознала Т. З. и Ј. – бескућнике који покушавају да допринесу и себи и својим суграђанима тиме што продају магазин по истакнутим местима у центру Београда.
Оно што ме је запањило у сусрету са њима није толико чињеница да су њихови услови живљења испод границе сваког достојанства, у нарушеној згради у којој не постоји ни минимум грађанског комфора на који смо сви навикли – младић, средовечни мушкарац и средњошколка живе у објекту који не поседује канализацију, санитарне чворове, фрижидер, грејање и остале нужности без којих ми не узимамо у обзир станове. Међутим, то нажалост и није новина у Београду – постоје многа неформална насеља која су људи населили или у која су насилно измештени. Оно што је на мене оставило најјачи утисак јесте њихово понашање у истим тим условима у које их је живот довео.
При нашем првом поздраву најпре су држали свог пса Милицу, јер су знали да имам фобију од паса. Моја кинофобија врло често уме да изнервира домаћине, али З. ме је уверавао да Милица не мисли ништа лоше и све време покушавао да је заигра са стране не би ли ме смирио. Зачудо, успео је. Након што смо се смејали и мојој и Миличиној хистерији, провели су ме кроз своју зграду објашњавајући план просторија и како живе у њима. У троспратној напуштеној згради постоји пуно соба до којих се једва пролази кроз планине отпада и прљавштине, но ипак су објаснили зашто баш у тој соби воле да читају дневну штампу, док се у другој одмарају, а трећу користе за дружења.
– Видиш, ова соба има најмање светла, зато је лети најпогоднија за одмор, а зими је најхладнија, па користимо ове фолије уместо ролетни. Онај тамо део је пун гардеробе, користимо га сви, а Т. ми је дао ову мајицу јер смо сличне конституције – говорио је З. док ми је показивао разрушене делове голих зидова унутар којих су организовали живот. Једна од просторија била је девојачка соба у којој су са осмехом говорили о слици на којој је била Ј. у првом разреду. Слика је стајала урамљена на радном столу. Т. је објашњавао које измене је направио са намештајем који су добили или који су нашли на улицама и молио Милицу да се не пење на нову фотељу, јер је претходној већ изгризла мебл.
То су људи који су ретки самостални продавци магазина ЛИЦЕУЛИЦЕ. Они нису чланови и чланице ниједне организације за помоћ угроженима, они су се самостално укључили у продају часописа, јер желе да осмисле себи бољи живот, или бар да конструктивније проведу дан. Т. се жалио да уколико не продаје часопис врло често не зна шта би радио у току дана, те шета по Врачару, јер ове године врућине нису тако страшне као претходне. Ј. се похвалила како завршава школу и како јој је жеља да упише графички дизајн, па се пита да ли ће јој наставак школовања причинити задовољство које је имала са друштвом у средњој школи. Са друге стране, З. је потенцирао да највише воли продају на местима на Булевару, јер тамо пролазе најлепше даме са којима он воли да поприча јер, како каже, познаје шмекерске форе за продају.
И то је заправо оно што нас може највише шокирати при сусрету са њима – чињеница да не постоји никакво „они“ одвојено од неког сигурног и скученог „ми“.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар