Влада Републике Србије
Пише: Петар Стојановић (Блог о социјалном укључивању)
Пема дефиницији социјалне искључености, коју можемо пронаћи на интернет страници Курса о социјалној укључености (http://www.inkluzijakurs.info/onlinekurs.php), овај појам означава процес којим појединци и групе бивају истиснути из економског, политичког, културног или друштвеног система преко којих се интегришу у друштво. То је процес кидања веза између појединца и шире заједнице који се може одвијати у једној или више димензија: запошљавања, образовања, учествовања у политичком животу, друштвеним, културним активностима, мрежама социјалне бриге и подршке. На исти начин могу бити искључене и читаве географске области– села, градске четврти, градови, па и региони…
Из ове дефиниције следи да су субјекти искључености појединци, групе, и географске области, а до ове појаве обично доводи њихово сиромаштво, недовољно образовање, или дискриминација због расних, верских, политичких и сличних разлога, или по основу узраста, здравственог стања и других личних својстава.
Објект искључености, односно области које остају недоступне или тешко доступне социјално искљученим особама и групама су економски, политички, културни или друштвени систем, преко којег се појединци и групе интегришу у заједницу.
Међутим, постоје бројни показатељи да је у Републици Србији значајан део становништва веома мало укључен у политички систем, односно у процесе доношења одлука од општег значаја, услед недекватног образовања и информисаности, односно због непознавања друштвеног, економског и политичког уређења сопствене земље. Дакле, у овом случају се не ради о појединцима или групма, већ о великом делу популације.
Површно посматрано, теза о ниском степену укључености у политички систем може деловати нетачно, јер сви знамо да Устав Републике Србије гарантује да сваки пунолетан, пословно способан грађанин ове земље има право да бира и да буде биран, односно да путем избора учествује у конституисању органа државне власти, и да утиче на то какве ће се одлуке доносити у његово име. Поред тога, у Србији се већ (или тек) двадесет година одржавају мање или више слободни избори, путем личног и тајног гласања, и уз велико интересовање и учествовање значајног дела становништва у овом важном друштвеном процесу. Дакле, у овој области не постоји битно или трајно размимоилажење између уставне прокламације и стварне друштвене праксе.
Где се, онда, може пронаћи упориште за тезу према којој је највећи део становништва у веома малој мери укључен у политички систем, односно у процесе доношења одлука од општег значаја? Ова тврдња заснована је на чињеници да велики проценат грађана има веома скромно знање, односно бројне заблуде о друштвеном, економском и политичком уређењу сопствене земље, те је стога њихово учешће у политичким процесима више формално него стварно.
(…)
Текст “Демократија – упутство за употребу” Петра Стојановића у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар