Деца као фактор социјалног укључивања : Инклузија

Пише: Дражен Зацеро (Блог о социјалном укључивању)

Удружење Пријатељи деце Србије, ове јесени, питало је основношколце и средњошколце шта мисле о увођењу услуге подршке породици која би се састојала у томе да једна особа запослена у Центру за социјални рад обилази породице и разговара са њима о њиховим потребама, изазовима и препрекама у животу, као и да им потом послужи да помогне саветом, информацијом, а све у циљу лакшег остваривања неких социјалних, економских или здравствених права која неким грађанима делују недоступно јер немају све информације нити навику да се обрате Центру за социјални рад, а пролазе кроз проблеме за које и не знају да би Центар могао или морао да им помогне, и да, иако тако делује, понекад не морају баш све сами.

Претходно је деци предочено да породице често мисле да су саме криве за тешку ситуацију у којој су се нашле и не разумеју отежавајући утицај околности које доводе до даље маргинализације и сиромашења људи.

Затим, да породице – кад наиђу на пар затворених врата – одустају опхрване неправдом и осећајем разочарења. Често се и погрешно сматра да иза појединца који је запослен у некој институцији стоји лично Генерални секретар Уједињених нација и да том службенику „нико ништа не може“. У таквим ситуацијама, додатни пар руку, ногу и размишљања заиста направи промену набоље!

Разговори са децом су вођени у два наврата, у Дому Народне скупштине Републике Србије, у оквиру Дечје недеље 2015, а затим и у Канцеларији за младе Градске управе Града Београда током Недеље парламентаризма.

На тим догађајима, са представницима ученичких парламената основних и средњих школа са територије Србије, а затим и Београда, разговарало се о томе како они виде породицу данас. Шта су лепе, а шта могу бити лоше стране породице, какви све проблеми могу постојати у данашњој породици и како то утиче на њих, уколико желе да поделе своје искуство или мишљење како то утиче на њихове вршњаке.

Ученици су били питани и како би они реаговали да су социјални радници/е, а да имају поуздане доказе да једно дете одраста у породици која се суочава са вишеструким и сложеним проблемима – да ли би то дете изместили из породице како би заштитили најбољи интерес детета, или напротив, можда најбољи интерес детета баш лежи у очувању његове примарне средине у којој одраста, без обзира на проблеме.

Као примери наведени су случај великог сиромаштва и случај насиља у породици. Кроз дискусију је постављен барометар ставова: шта је боље за дете, да буде у установи или у породици и која је то мера, граница проблема која би била разлог да се дете измести из породице. Наравно да је та дебата одавно завршена у стручним круговима, али је добро видети како на то гледају деца.

Сумирајући њихова размишљања и ставове, уочавамо следеће:

– деца су врло осетљива на неправду и примећују је како у школи, тако и у породици, примећују како социјалне и економске неједнакости утичу на повлашћен положај одређене деце, а дискриминацију друге деце (неједнак третман) у школи, али и недоследност родитеља кроз неке одлуке током живота у вези са односом према здравом животу, моралним правилима, односу према познаницима, ставовима према припадницима других етничких група итд.

– Неједнакост у школи коју деца примећују почиње од баналних примера и веома рано: дете освоји награду на неком ликовном такмичењу, а вршњаци добро знају да му је сродник/ца нацртала рад, јер упадљиво одскаче од његових цртежа на часовима ликовног.

– Такође примећују да има родитеља који су упорни и често долазе на „отворена врата“ и родитељске састанке, или у малим срединама још драстичније – примећују да се одређене породице блиско друже са директором/ком школе, наставницима и да то утиче на оцене детета. Наведен је пример детета ког вршњаци сматрају лако ометеним у развоју, а које завршава са врло добрим просеком у школи. Ученици јесу за то да дете не треба да трпи дискриминацију због способности за учење, али не баш да заврши са врло добрим успехом као неки ученици који су доста радили како би остварили тај циљ.

– Највише их боли када се у случајевима вршњачког насиља провуче ученик/ца која је исказала ружно понашање, уколико су му родитељи утицајни у локалној заједници.

Разговор се водио и о сиромашној ромској деци (напомињемо сиромашној, јер нису сви Роми сиромашни), деци са сметњама у развоју, одређеним инвалидитетом и сл. – како је њима у школи, колико то утиче на њихов успех итд.

Закључак је био да уколико се не могу исправити неке неправде, макар могу да се позитивном акцијом умање неке тешкоће деце која морају да уложе додатан напор да би похађала наставу. Разговарало се о томе која су то деца, али не кроз именовање, него кроз набрајање проблема. Постављено је питање на који начин локална заједница може да помогне и како би требало да се у тим случајевима поставе наставници, а како деца, те о могућностима да се ученички парламенти кроз своје активности укључе и у активистички ангажман солидарне природе.

(…)

Текст “Деца као фактор социјалног укључивања” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.