Влада Републике Србије
Пише: Ива Ераковић (Блог о социјалном укључивању)
Пандемија вирусом COVID-19 уздрмала је планету на много начина, међу којима је први здравствени аспект. Док се о далекосежним последицама дискутује, анализом друштвених промена у време пандемије – видљиво је да су деца скрајнута из жиже интересовања. Разлози за то се само делимично крију у томе што на срећу нису подложна високом ризику од обољевања од COVID-19, али и зато што проблеми са којима се деца срећу поново нису на врху приоритета или се њима мање бавимо, па су и мање видљиви. Мање битни – свакако нису.
Искључивање деце у сваком времену и ситуацији препознаје се у окошталој флоскули: Рећи ће ти се кад порастеш. Она је опис друштвеног консензуса у коме бити дете значи и бити искључен из важних питања које су одрасли прећутно обележили ознаком резервисано за одрасле. Овај модел у коме почињеш да се питаш када одрастеш споро се мења и у нашем друштву. Политике за децу и даље ретко и на нивоу инцидента укључују децу, а чини се да и владин и невладин сектор пречесто себи даје за право да кроји судбину деце, без да суштински познаје и уважава њихова мишљења, ставове и осећања. Партиципација деце још увек се меша са декоративном улогом – када је њихова присутност само физичка или симболичка, без суштинске укључености.
Већ површном анализом постаје јасно да искљученост није феномен за који је у друштву одговорна искључиво влада, већ да децу изолују и породица, медији, цивилно друштво, па и друга деца. Децу сматрамо искљученом не само када су изложена неодговарајућим окружењем које их неће заштитити од насиља, злоупотребе и експлоатације, већ и онда када немају приступ основним добрима и услугама и тако им се осујећује могућност да у будућности равноправно партиципирају у друштвеним процесима.
Између потреба и могућности: препоруке и реалност
Комитет за права детета је већ почетком априла изразио забринутост због положаја деце у целом свету, а посебно угрожене деце, због ефеката пандемије COVID-19, а истакли су да пандемија на многу децу оставља јаке физичке, емоционалне и психичке негативне последице, посебно у државама које су прогласиле ванредно стање и увеле забране кретања. Комитет је позвао државе да приликом предузимања мера за сузбијање здравствене претње коју доноси пандемија поштују права детета предложеним мерама.[1]
Када су деца у питању, у нашој земљи су се на терену, упркос залагању да се спречи ширење инфекције, појавили и разни изазови: од чињенице да деца нису обухваћена ванредним мерама финансијске подршке грађанима, преко немогућности поштовања препоручених здравствених мера за децу која живе у нехигијенским дивљим насељима без воде и струје, до тога да је online образовање у Србији које се одвија преко канала Радио-телевизије Србије (РТС) и интернет платформи за учење, и уз покушаје обезбеђивања алтернативних решења, одређене групе деце искључило из образовног процеса.
Што се образовања тиче, извесно је да је сиромашној деци (која живе у нехигијенским насељима без струје, деци без рачунара и паметних телефона, ТВ пријемника, без интернета итд…) приступ online учењу немогућ. Проблеми су се појавили и у породицама у којима има више деце него уређаја преко којих би наставу пратили и са наставницима комуницирали, као и уколико родитељи немају капацитете да деци помогну при учењу. Чињеница је да деца ни на један начин нису била укључена у било какво истраживање које би довело до најуспешнијег модела решавања овог питања.
У посебно компликованој ситуацији нашла су се деца са сметњама у развоју и њихови родитељи/старатељи, што због специфичних потреба, што због кашњења прецизирања мера у оквиру ванредног стања које су јасно дефинисале остваривање потреба, попут слободе кретања, на пример. Када је у питању образовање, Министарство просвете, науке и технолошког развоја захтевало је да школе организују online наставу и по индивидуалном образовно плану (ИОП), али је истраживање Центра за истраживачко новинарство Србије[2] показало да је од 98 родитеља и старатеља који су одговорили на ЦИНС-ов упитник, сваки седми навео да се настава по ИОП-у уопште није спроводила у време ванредног стања. Уместо тога, неки су материјале за рад са децом или савете добијали од удружења, личних пратилаца или дефектолога. Већина школа које су децу оставиле без ИОП-а за то није дала јасно образложење.
Током априла су и експерткиње УН за људска права упутиле апел државама да појачају мере заштите, упозоривши да су за време епидемије COVID-19 деца подложнија насиљу, трговини људима, сексуалном насиљу и експлоатацији. Апеловале су на владе да се постарају да службе заштите деце и унутрашњих послова буду на располагању и приступачне свој деци, укључујући бесплатне SOS телефоне и SMS сервисе доступне 24 сата, службе за психолошку и социјалну подршку на даљину и мобилна прихватилишта за малолетна лица. „Тамо где не постоје те службе од виталног значаја, жртве су приморане да трпе злостављање и насиље управо од оних који се старају о њима или од најближих људи од поверења…“, нагласиле су.[3]
Иако још увек не постоје мерљиви подаци о насиљу над децом у условима пандемије у Србији, приметно је да нису успостављене саветодавне психосоцијалне online услуге за децу доступне 24 часа, које ни у редовним околностима нису апсолутно одрживе и ослоњене су на цивилно друштво. Иако је у периоду ванредног стања забележено скоро 50 одсто мање званичних пријава насиља над женама и децом полицији, истовремено је било три до пет пута више позива него иначе путем SOS телефона и невладиним организацијама, а сви SOS телефони у Србији имали су повећан број позива ноћу.
Ментално здравље деце у условима изолације и изложености страху од непознатог посебно је важна тема. Иако је било извора који су децу на примерен и прилагођен начин информисали о пандемији (попут UNICEF-а и СЗО), процењује се да су деца унутар породица преко средстава јавног информисања и интернета била изложена и штетним и узнемирујућим информација. Једна од њих је да су у медијима деца називана опасним преносиоцима што свакако може бити збуњујуће и неподстицајно за дете. Психолози саветују да децу не треба искључивати, већ примерено узрасту и зрелости информисати о ситуацији, а тинејџере треба третирати равним себи и као особе које својим одговорним понашањем могу да спрече даље ширење инфекције.
(…)
Текст „Деца у доба COVID-19 или како да искључени не буду још искљученији?” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
—————
[1] https://tbinternet.ohchr.org/Treaties/CRC/Shared%20Documents/1_Global/INT_CRC_STA_9095_E.pdf
[2] https://www.cins.rs/pojedina-deca-sa-poteskocama-u-ucenju-ostala-bez-nastave-tokom-korone/
[3] https://news.un.org/en/story/2020/04/1061282, https://news.un.org/en/story/2020/05/1063342
pdf [3 MB]
Оставите коментар