Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Миленка Матић (Блог о социјалном укључивању)

За већину деце, а посебно старијег основношколског и средњошколског узраста, интернет и друштвене мреже одавно су постале део свакодневног живота. У време актуелне пандемије, употреба интернета добила је сасвим нову димензије. Деца похађају наставу онлајн, односно путем прилагођених мрежа и канала којима приступају од куће путем рачунара (или других „паметних“ уређаја), тако да време проведено на интернету није више примарно у служби забаве и разбибриге, већ и за потребе савладавања школског градива, израде домаћих задатака и генерално школовања и едукације.

Интернет, средства мобилне комуникације, друштвени медији јесу важни аспекти савременог света, али њихова убрзана еволуција као и еволуција ризика повезаних с њима, указије на потребу да коришћење (н)ових технологија мора задовољавати критеријуме безбедности свих корисника. Друштвене мреже нуде приступ великом броју информација и бројне могућности комуникације, али деци и младима доносе и бројне претње. Информационе технологије носе са собом низ традиционалних опасности, као што је вршњачко малтретирање, али и стварају нове облике искоришћавања и узнемиравања деце, почевши од нарушавања права на приватност, па до промовисања насилних садржаја, узнемиравања, промовисања по децу штетних понашања, ширења говора мржње и порука усмерених према другима. Теоријски, опасности и ризике на интернету можемо груписати у три веће категорије: ризици од садржаја, ризици од контакта и ризици од понашања.

Сада знамо да постоје (огромни) делови интернета које стандардни претраживачи не могу да препознају, а познајемо их под називима Dark Net или Deep Web, који не подлежу законским регулативама и кажњавању, јер су сакривени. Ово је, како и само име указује, најмрачнији део интернета којем се приступа путем посебног софтвера. Нажалост, ниједно дете није потпуно заштићено од ризика боравка у онлајн свету, али су најугроженија деца која имају приступ интернету без одговарајуће заштите и подршке и која су у дигиталном простору искључиво препуштена себи. Подршку и усмерење не морају да пружају само родитељи већ и друге особе од поверења које могу имати више дигиталних  компетенција, на пример наставници или васпитачи у боравцима. Често се чује да је најефикаснија мера заштите не приступати штетним садржајима, са посебним нагласком на скривени део интернета (који чини скоро 90% интернета). Међутим, морамо претпоставити да се то већ дешава, јер су деца ИТ напреднија и вештије баратају дигиталним технологијама. Рецимо, дете може путем ових платформи да купује нелегалне софтвере за игрице по јефтинијим ценама. Не може се поуздано знати у којој мери наши грађани користи мрачни интернет, али свакако је неопходно континуирано радити на јачању капацитета младих да препознају опасне садржаје, као и на подизању свести о потенцијалним опасностима.

Оно што родитеље поред садржаја забрињава јесу и следећа питања: Да ли коришћење интернета утиче на развој деце? Да ли се деца социјално изолују или повезују када користе интернет, и са ким све ступају у контакт?

Можемо се сагласити да брз развој и доступност интернета и употреба друштвених медија представљају сасвим нову перспективу у животу детета. Примера ради, у иначе безбедном окружењу као што је дом, млади људи могу брзо и лако приступити сликама, видео записима и причама које за њих могу бити узнемирујући. Друштвени медији доносе бројне изазове и потенцијалне опасности са којима се раније генерације нису суочавале, укључујући сајбер (виртуелно) малтретирање, прогањање и објављивање приватних информација, која би могла нанети деци дугорочну штету. У последње време сведоци смо да су исходи многих активности на друштвеним мрежама нажалост трагични за кориснике. Реч је о платформама или мрежама на којима актери прате и одговарају на одређене „изазове“, који су често опасни и животно угрожавајући по њих.

Такође, у дигиталном свету не постоји пауза и могућност да се склонимо – оно што је објављено остаје видљиво без обзира да ли смо присутни на мрежи или смо са ње искључени. Чак иако се неки садржај избрише самреже, постоји могућност да се он сними или фотографише и да остане запамћен на нечијем уређају. Посебно је важно увек се подсетити да је неопходно заштити приватност и идентитет деце на интернету, јер смо у сваком тренутку на један клик далеко од дељења приватних и личних садржаја са великом публиком.

Према истраживању објављеном у UNICEF публикацији Коришћење интернета код деце и младих у Србији, у нашој земљи ситуација је следећа: дигитално вршњачко насиље доживело је 16% ученика, док је 15% доживело насиље у интеракцији уживо. Испитаници чешће признају да су били жртве, него да су сами вршили дигитално насиље. Подаци на које посебно треба обратити пажњу тичу се времена и учесталости боравка на интернету. Према налазима истраживања, скоро трећина испитаника има проблеме због количине времена које проводи на интернету или улази у сукобе са породицом или пријатељима. Готово половина запоставља дружење и обавезе (нпр. школске задатке) и лоше се осећа када не може да буде на интернету, док скоро петина занемарује основне биолошке потребе због количине времена коју проводи онлајн (на пример спавају мање или прескачу оброк).

Будући да ризици због повећане употребе интернета и друштвених медија бивају све израженији, важно је да млади и одрасли који брину о њима, у кући, школи и другде, буду упознати са овим ризицима као и са начинима за њихово превазилажење. Потребно је деци обезебедити и учинити доступним што више висококвалитетних садржаја, обогатити број садржаја на локалном језику, прилагодити заштиту тако да одговара развојном нивоу детета (млађој деци треба више подршке и више упутстава), заштитити приватност и идентитет детата, подизати ниво дигиталне писмености и ставити децу у средиште политика који се баве дигиталним простором. Потребно је радити на информисању и едуковању јавности како би се родитељи и деца боље упознали са свим аспектима и потенцијалним проблемима коришћења друштвених мрежа и интернета. Кампање подзања свести требало би да буду праћене предавањима и дискусијама у школама о ризицима од боравка у дигиталном свету и о томе како се супротставити разним претњама, али и користити погодности и предности које интернет ера са собом носи. Препорука је да фокус буде на квалитету времена које дете проводи на интернету, односно на садржајима и активностима, а не на различитим забранама и ограничењима коришћења интернета, што никако није препоручена мера.

Ако се на прави начин искористи и учини доступна свима, дигитална технологија може да постане један од стубова стварања друштва једнаких могућности, јер ће децу коју су из било ког разлога изолована учинити видљивијом, створити могућности и опремити их вештинама које им могу помоћи да остваре успех у дигиталном свету.

Прилагођавање повећаној употреби дигиталне технологије у друштву захтеваће, између осталог, и одређена прилагођавања у родитељству, стручним приступима и развоју политика. Тренутна ситуација је необична јер су деца на много начина пионири и стручњаци у овој области, често прва која испробавају нове апликације и програме, а понекад их чак и сама креирају. Да бисмо се ефикасно прилагодили овој ситуацији и изградили конструктивне дијалоге о здравој употреби дигиталне технологије у породици, школи и друштву уопште, очигледно ће више него икада бити потребно ослањати се на гласове и искуства – деце. Уопштено говорећи, постоји вероватноћа да се свако дете сусретне са негативним ефектима употребе интернета. Међутим, за већину њих то и остаје вероватноћа. Најважније је да разумемо зашто су нека деца подложна ризику, а нека друга мање, како бисмо их заштитили и пружили могућност да уживају у свим погодностима и приликама које нуди дигитални свет.

———-

Текст „Дигитални свет – простор великих могућности и великих ризика за децу” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Миленке Матић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.