Влада Републике Србије
Више од петине представника јавне власти у Србији не зна да је свака врста дискриминације забрањена законом, а велики је проценат оних који толеришу такво понашање, резултат је истраживања које је представила Канцеларија повереника за заштиту равноправности. Већина запослених у институцијама само се декларативно супротставља дискриминацији и сматра да је највише има у запошљавању. Резултати истраживања показали су и да дискриминације има мање у Београду и Војводини него у остатку Србије, као и да су посланици републичког парламента свеснији дискриминације него представници локалних власти.
Истраживање које је 31. јануара представљено у београдском Медија центру показује да трећина представника јавне власти мисли да говор мржње није противан закону.
Канцеларија повереника за заштиту равноправности спровела је истраживање између 3. и 30. октобра 2013. године а обухватило је 1.352 представника институција из Владе Србије, Скупстине Војводине, локалних управа, судова и тужилаштва.
“Много је оних који сматрају да су дискриминисане групе саме одговорне за свој положај и да је одговорност за борбу против дискриминације на самим грађанима, а не на надлежним институцијама, односно држави”, казала је повереница за равноправност Невена Петрушић.
Према њеним речима, више од половине испитаних представника јавне власти сматра да су се у институцијама у којима раде износили дискриминишући ставови или спроводило дискриминишуће понашање.
“Представници јавне власти сматрају да међу њиховим колегама постоје предрасуде према ЛГБТ особама, оболелим од HIV, Ромима и деци са сметњама у развоју. Чак 40% сматра да би се већина њихових колега сложила са тврдњом да је хомосексуалност болест”, казала је Петрушић.
Представници институција сматрају да дискриминације има највише у запошљавању.
Већина запослених у иниституцијама ипак се само декларативно супротставља дискриминацији – две трећине испитаника је изјавило да се вербално супротставља својим колегама који врше дискриминацију, али је само 4% диксриминацију пријавило надлежнима.
Истраживање је показало да су посланици републичког парламента осетљивији и свеснији дискриминације од представника локалних власти. Дискриминација је мање распрострањена у Београду и Војводини, него у остатку Србије.
Сами представници јавне власти као институције у којима има највише дискриминације доживљавају судове и тужилаштва.
Повереница за заштиту равноправности најавила је да ће управо на основу овог истраживања представницима државних институција послати препоруке како да поправе свој рад и смање дискриминацију.
Директорка програма Уједињених нација за развој Ирена Војацкова Солорано поручила је властима у Србији да циљ треба да им буде нулта толеранција на дискриминацију.
“Управо ово истраживање треба да одреди и мере које треба спровести како би се дискриминација смањила и како би све јавне службе радиле у најбољем интересу грађана”, казала је Војацкова Солорано.
Неки резултати
Већина представника органа јавне власти (74%) слаже се да дискриминација постоји у Србији, сваки пети (21%) сматра да је веома заступљена, а сваки други (48%) да је углавном заступљена. Чак 29% представника органа јавне власти оценило је да је лично било изложено дискриминацији.
Велика већина представника органа јавне власти (преко 80%) не сматра да су националне мањине у Србији (Јевреји, Мађари, Хрвати, Муслимани односно Бошњаци) дискриминисане.
Изузев Рома, према мишљењу представника органа јавне власти, националне и верске мањине у Србији имају једнак третман као и остали грађани, то јест не препознају се као дискриминисане групе.
Истраживање је показало и да половина представника извршне и законодавне власти који знају да је дискриминација законом забрањена (49%) не зна ни за један други закон који забрањује дискриминацију.
Најпознатији антидискриминациони закони су Закон о равноправности полова (10%), Закон о раду (6%), Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом (6%) и Закон о заштити права и слобода националних мањина (4%).
Међутим, међу поменутим законима су и они који заправо не постоје, на пример закон о забрани говора мржње који је навело 3% анкетираних.
Ако се изузму представници судске власти и тужилаштава, две трећине (65%) представника органа јавне власти сматра да је говор мржње забрањен законом, 18% сматра да није, а 17% не зна да ли јесте или није.
Такође, две трећине (67%) представника органа јавне власти сматра да говор мржње постоји у Србији (притом 19% мисли да је веома изражен), готово трећина (32%) сматра да, ипак, говора мржње у Србији нема а само 2% да га уопште нема, док 30% на говор мржње у Србији гледа као на повремену и спорадичну појаву.
Истраживање је показало и да чак 73% представника органа јавне власти сматра да се држава проблемом дискриминације бави мање него што је потребно. С друге стране, 21% представника органа јавне власти сматра да се држава тим проблемом бави таман колико треба, а 4% представника да се бави више него што је потребно.
Као разлоге због који се држава више не бави проблемом дискриминације представници органа јавне власти наводе недостатак политичке воље (32%) и постојање приоритетнијих проблема (31%). Још 19% сматра да држава не препознаје значај проблема дискриминације у довољној мери, док 17% сматра да проблем лежи у томе што и међу одговорним људима у државним институцијама има оних који имају предрасуде и склони су дискриминационом понашању.
Извор: Бета, EurActiv.rs
pdf [3 MB]
Оставите коментар