Влада Републике Србије
Пише: Невена Тарлановић (Блог о социјалном укључивању)
Дискриминација (лат. discriminare – одвајати, правити разлику) у најширем смислу представља разликовање. Дискриминација означава и различито поступање према неким појединцима или групама на темељу чињенице која их одређује „различитима“. У том смислу „дискриминисан“ значи „искључен“ – пример особа са инвалидитетом.
Бар Википедија каже тако. Као особа са инвалидитетом, на дискриминацију гледам као на појаву у којој појединац који дискриминише има проблем прихватања својих недостатака, стога на одређен начин „лечи” то незадовољство собом тако што обезвређује или вређа друге.
Дакле, слободно могу да кажем да је темељ мог размишљања о дискриминацији заснован на психолошкој, можда чак и помало философској основи.
Прихватање различитости може зависити од више фактора: менталитета народа, способности учења о различитости као таквој, утицају васпитања породице у којој одрастамо итд. Већина нас је имала прилике бар једном да буде сведок дискриминације, јер је она углавном транспарентна, јасна, видљива.
А шта уколико је не видимо, али је осећамо? Шта ако она носи маску, маску која има моћ да нас обмане и учини да помислимо да нас околина заправо прихвата и види као једнаке са остатком окружења? У пар наврата у животу сам имала прилике да доживим баш такву дискриминацију.
Стицајем околности, због посла којим се бавим принуђена сам да скоро свакодневно виђам људе и ступам у комуникацију са њима. И тако, кроз разговоре о активизму и људским правима генерално, откривам дозу неосвешћености која је често забрињавајућа, а онда често води и ка тзв. маскираној дискриминацији.
Седим тако са неким потенцијалним сарадницима који „разумеју” проблеме особа са инвалидитетом и тапшу ме по леђима рефлексно, сваки пут кад заустим да нешто кажем. И све се сложимо и договоримо, а онда, не само да имам осећај да нешто не штима, већ ми буде непријатно од толико разумевања и прихватања.
А онда, пар дана након тога се сретнем са једним из те екипе који је решио да ми пријатељски нешто каже и чујем: „Е, знаш, ипак остали нису баш укапирали, тј. мисле да си кул, ал’ некако им жао.“
То су управо оне ситуације које подржавају теорију да дискриминација према особама са инвалидитетом код нас готово да и не постоји. Јер сажаљење „није“ дискриминација.
Сажаљење је вид прикривене дискриминације, јер када вас неко жали тада вас не гледа као једнаког себи, што аутоматски значи да свесно умањује ваше особине или квалитете само зато што, рецимо, не ходате на исти начин.
Доста је оних који моменат сажаљења мешају са разумевањем, али то заправо значи супротно, то значи неразумевање.
Пошто сам „набацала” своје теорије, покушаћу да их појасним на основу искуства које имам до сада. Када говорим о овој теми, неопходно је да поменем информисаност о проблему инвалидитета код нас. Недостатак информисаности често је узрок који води ка нечему што је такође присутно, а то је несвесна дискриминација.
Дакле, могли бисмо да кажемо да постоје 3 врсте дискриминације.
(…)
Текст “Дискриминација” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар