Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Милкица Димитријевић (Блог о социјалном укључивању)

Рак код деце и одраслих није исто – различите су врсте и органи које нападају, различити су узроци. Узроци рака код деце су већином и даље непознати и из тог разлога је код деце кључно што раније успостављање дијагнозе.

Како тече процес успостављања дијагнозе?

Важно је реаговати чим се примете симптоми. У случају отока, бола у костима, прелома костију услед осетљивости, бола у леђима, у стомаку, осећаја умора, температуре која нема објашњење, губитка апетита, тежине, појаве мучнине и повраћања, отежаног дисања, гутања, појаве квржица на врату, стомаку, препонама, пазуху, необјашнивих масница по кожи, отечено лице, спуштени капци, упорна црвена иритација око очију, обавезно је обратити се лекару. На основу симптома и података које дају родитељи и дете, лекар усмерава на даља испитивања.

Код мене се прво јавио бол у колену када сам ишла степеницама. Осећала сам као да ће колено да ми експлодира. Кроз неколико недеља сам почела да вучем ногу и да се све мање ослањам на њу. Тада сам отишла код лекара. Докторка је приметила благи оток, који ја нисам видела. Послала ме је на рентген. На снимку су видели промену и послали ме одмах на Институт за ортопедију Бањица. Тамо су ми рекли да урадим магнетну резонанцу, а након тих снимака, урађена је биопсија која је показала да је у питању остеосарком.

Како изгледа процес лечења од рака?

Када се успостави дијагноза, започиње се лечење у складу са протоколом за одређену врсту малигнитета. Предвиђено је који лекови се примењују, у ком тренутку је планирана операција, које методе лечења ће бити примењене. Наравно, све је у складу са индивидуалним случајем. На почетку лечења је тешко одредити колико ће трајати лечење јер је сваки случај индивидуалан и свако реагује на свој начин, а постоји и могућност настанка додатних компликација, као што су инфекције до којих долази услед смањеног имунитета.

Хемиотерапија су лекови који се најчешће дају интравенозно. Такође се за лечење, у зависности од врсте рака, примењује и зрачна терапија, као и трансплантација матичних ћелија или коштане сржи. Моје лечење је изгледало тако што сам примила 3 циклуса хемиотерапије, након којих је уследила операција приликом које ми је уграђена протеза целог колена и после још неколико циклуса хемиотерапије како би се смањила вероватноћа повратка малигнитета.

Како прихватити дијагнозу рака?

Иако се након појаве симптома и лекарских прегледа може јавити идеја да дете има рак, родитељи, као и пацијенти, нису спремни да одмах прихвате такву дијагнозу, чак и у тренутку када је лекари потврде. Нада је постојала до самог краја. У тренутку саопштавања дијагнозе јављају се шок, неверица, страх, туга. Том приликом се родитељима и пацијентима објашњава и како ће изгледати лечење, које медицинске процедуре и прегледе обухвата, на шта треба обратити пажњу, које су нуспојаве терапије, који су потенцијални ризици. Потребно је време да се прихвати дијагноза, обраде све те информације, а затим и да се упозна нова ситуација и навикне на њу, да се научи како функционисати у њој. Углавном након првих неколико циклуса терапије, све се некако слегне и породице и пацијенти се уходају. Знају отприлике како изгледају циклуси, како реагују, бујица емоција се смирила.

Пошто сам недељу дана након прве хемиотерапије напунила 18 година, била сам сасвим свесна шта ми се дешава. Након информације да треба да ураде биопсију, претпоставила сам да имам рак (захваљујући гледању серије Доктор Хаус и сличних серија). Надала сам се да ипак није, али након што ми је доктор потврдио, исплакала сам се и покушала да се припремим за лечење које ми предстоји. Тек након неколико циклуса сам заиста и прихватила оно што ми се дешава.

Пацијенти различитих узраста, различито реагују на рак и терапије. Када је у питању рак код деце, све информације се саопштавају родитељима, а деци се углавном објасне само процедуре како би били сарадљивији током процеса лечења. Неки родитељи одлуче да не кажу деци од чега болују желећи да их заштите. Деца, колико год да су мала, примећују реакције својих родитеља, препознају да је нешто озбиљно у питању, знају да их боли, да је непријатно. Када одрасту, уколико су се у мањем узрасту лечили, углавном се сећају појединих сцена. Из разговора са младима који су се у детињству лечили од рака, а којима су родитељи рекли да су имали рак тек када су одрасли, сазнала сам да су били љути на родитеље што су то крили од њих. Навели су да је реч о њима, да је то део њиховог искуства. На то бих додала да лечење може довести до проблема – у вези са растом, са штитном жлездом, као и низ других последица које се могу јавити и много година касније (стерилитет, на пример) и да је из тог разлога важно да знамо од чега смо боловали.

Како се проводи време у болници?

Одељења педијатријске онкологије су углавном шарена, веселих боја, на зидовима су исцртане животиње или неки слични мотиви. Поред соба, постоји и заједнички боравак, вртић, где се налазе играчке, књиге, различити материјали које деца могу да користе док су у болници. Такође, наставници из основних школа држе часове (деци која се лече у београдским болницама наставу држе наставници из ОШ „Драган Херцог”). А и деца се међусобно друже, разговарају, играју друштвене игре. Између два циклуса терапија иде се кући. То је време за предах, опоравак, храну коју спремају родитељи према жељама деце, шетње, виђање са пријатељима, неке од активности које су се обављале пре лечења. Такође, обављање ових активности код куће се прилагођава општем физичком стању детета, крвној слици, а у време пандемије COVID-19 епидемиолошким мерама. Ипак, често ниска крвна слика и појава високе температуре захтевају поновну хоспитализацију ради примене антибиотика, чак и трансфузије крви или тромбоцита. То доводи до осећаја страха код родитеља, а код пацијената до повећања незадовољства, па чак и љутње што се много времена проводи у болници. Разговор са психологом може помоћи у таквим ситуацијама, да се прихвате емоције, испоље, нађе начин за скупљање снаге за наставак лечења.

Више информација о раку као и како се носити са овом дијагнозом из различитих улога (детета, родитеља, брата, сестре, пријатеља) можете пронаћи у публикацијама овде. Такође, и Младице, група младих лечених од рака, пружају подршку током и након лечења од рака у детињству и младости.

Веома је важно да се рак открије на време. И важно је да и одрасли иду на систематске прегледе, проверавају крвну слику, одазивају се на скрининг прегледе, воде рачуна о свом здрављу, јер одговор на питање: „А шта ако ми нађу нешто? “ је: „Вероватно ћеш тако продужити свој живот.”

———-

Текст „Дијагноза: рак – како направити први корак?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Милкице Димитријевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.