Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Сара Ђурђевић (Блог о социјалном укључивању)

Овај текст требало је да буде ризница смешних, забавних, симпатичних, необичних и чудних ситуација које су неизбежне или вероватне уколико сте особа са оштећењем слуха. Подстакнута недавним искуством, овај текст ћу ипак посветити потреби за прилагођавањем која се често поистовећује са себичношћу.

Замка прилагођавања

Себе не перципирам као особу са хендикепом. Свакодневно функционисање сам ускладила потребама активности које обављам и постала сам нека врста камелеона који се прилагођава друштвеним токовима. Ретке су ситуације у којима се осетим осујећено и повређено због свог хендикепа, а када се то деси – онда је фрустрација прилично високог интензитета. Некада се правим да она не постоји, а неки би можда рекли да је потискујем или поричем.

То је тачно и мудро запажање, којим се нисам много бавила свих година свог бивствовања – бар док нисам почела да примећујем опхођење мојих колегиница на послу, које на сваком састанку нагласе присутнима да носим слушне апарате, уз молбу да сви ћуте док једна особа прича. С обзиром на то да је нашу реалност обојила пандемија, томе се додаје реченица да не би било лоше да скину маску док говоре.

Сваки пут би ме тргнуло питање да ли довољно добро чујем. А још више бих била изненађена тиме да се никада сама не сетим да другим особама предложим гласнији, спорији, јаснији говор. Или било коју акцију која ће помоћи да ми комуникација буде мање напорна за праћење.

Тамо где сврби и жуља

Захваљујући томе, схватила сам да никада нисам постављала питање сопствених потреба, већ сам се трудила да се уклопим и прилагодим постојећим условима. Без проматрања да ли је простор у ком похађам неку обуку довољно озвучен, да ли су начин извођења наставе и комуникација прилагођени мојим чујним могућностима. Не, прилагођавање није постојало у мом речнику. Бар не у смислу да се други прилагођавају мени. И то је почело да ме жуља.

Моја уклапања у друштво носила су низ фрустрација које сам доживљавала као саставни део живота. Нисам знала да то није у реду. Да услови треба да буду прилагођени мени и мојим потребама. И не зато што ја тако кажем, већ зато што то сви међународни, а вала и домаћи документи за заштиту људских права, то сматрају императивом.

Почешите се кад вас сврби

Људи са којима сам у контакту већ неко време примећују да сваки телефонски разговор са њима обављам на граници дрскости. Никад нисам волела да причам телефоном и проналазила сам различите разлоге за то. Онда сам увидела да моја претерана одбојност према телефонским разговорима има узрочно-последичну везу са напором који улажем да бих разумела све што ми неко говори преко жице, иако уз помоћ слушних апарата прилично добро чујем гласове. Проблем је у томе што не могу да читам са усана, да видим покрете рукама и положај тела особе са којом причам, да предвидим када ће да стане, а када поново да крене да прича, што ме држи у константном опрезу. Ове ситнице делују небитно, али узмите у обзир да је у мом случају већи део разумевања комуникације усмерен на запажање поменутих детаља. Такође, мој хендикеп је откривен када сам имала три или четири године, што значи да сам о свету и захтевима учила без потпуног присуства чула слуха.

Будући да живим оно што мислим и пишем, кренула сам да мењам оно што ми смета и да учим особе из свог окружења о свом функционисању. На замерке сам почела да пружам корисна и неопходна објашњења за разумевање ситуације, као и могуће решење које се састоји од куцања SMS поруке уместо позива. Од једне особе сам добила повратну реакцију да је то што сам рекла прилично себично.

Застаните на секунд и реците ми да ли видите проблем у реченици да је себично тражити промену начина комуникације јер особа има реалних потешкоћа да досадашњи вид комуникације испрати? Чак и да нема потешкоћа, већ не жели?

Хоћемо ли рат или револуцију?

Не знам за вас, али ја видим проблем у томе. Посебно када знам колико је времена и храбрости потребно да поделимо своје потешкоће. И посебно у ситуацијама када смо већ изградили неке лоше навике – како према себи, тако и према другима. А навике су невољне за процес промене.

Знам да постоје особе којима су основна права ускраћена. Који немају довољно снаге да се боре за њих… Који су наишли на исту или сличну препреку оној коју сам описала, па су се повукли.

И зато ћу причати и писати док престане да буде тешко – јер не мора да буде тешко. Не мора да буде напорно. Не мора и не сме! И не треба да се повлачимо, јер једино ми можемо да се боримо за оно што нама припада. Дижем руку за све оне који нису у могућности да изађу на фронт, а ако можете и хоћете – дигните и ви једну руку. Или обе.

За особе са хендикепом

• Размислите о томе које су потешкоће проистекле из вашег хендикепа, које активности не можете да обављате и зашто је то тако.
• Направите листу ствари које је могуће урадити да би се те потешкоће уклониле или редуковале.
• Информишите се о својим правима и начинима за њихово остварење.
• Оснажите себе, едукујте људе у свом окружењу о свом начину функционисања и почните да мењате живот у складу са својим потребама.

За особе које треба да обезбеде подршку

• Уколико вам неко каже да има потешкоћа при обављању одређене активности због хендикепа, покушајте да имате разумевања и стрпљења.
• Питајте ту особу на који начин можете да помогнете у решењу проблема.
• Уколико сами нудите решење, имајте на уму да ће вам сама особа најбоље рећи шта је најбоље за њу – зато будите отворени за различите опције.
• Отворен разговор је најважнији аспект.

Да ли ви осећате да су нека ваша права угрожена, запостављена, занемарена? О којим правима је реч? Шта предлажете као акцију за промену на боље?

———-

Текст „Друга страна хендикепа” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Саре Ђурђевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.