Влада Републике Србије
Пише: Јасмина Тешановић (Блог о социјалном укључивању)
Још давне 1978. када сам купила од целог великог свог великог хонорара моју прву Sony видео тракаш камеру уместо да уплатим себи за стан, почела сам да се бавим електронском уметношћу. Коначно сама свој господар са камером у руци, не морам да тражим ни новац ни стручњаке, могу да снимам ста хоћу и пуштам где хоћу; имала сам и монитор! и галерије и сале које су хтеле да учествују у мом раду… која радост, какав стан, ил’ сопствена соба, моја уметност и слобода биле су мој свет… а радост је основа за сваку уметност чак и онда кад није добра, она је срећна.
Све је то почело у Срећној новој галерији у СКЦ-у у Београду, радила сам перфомансе са концептуалним уметницима из свих области, од музике до филма, и само нам је небо било граница, нисмо знали шта је дан шта је ноћ шта је моје шта је твоје, шта је историја шта је будућност… И тада у јеку конференције Друг-ца жена коју смо органзиовале, ту прву феминистичку конференцију у источној Европи, почела сам са овом причом: не да ставим жену пред камеру већ да жени дам камеру у руке, да је научим да снима и да сама сними себе како хоће; једини услов је био да не траје дуже од пола сата (дужина једне траке) и да не прекида снимак (нисмо имали монтажу): сама бира место и стил. Имала је такође седам кључних речи које би требало да обради: одговори ил отћути, шта већ сама одабере. Тај лабави сценарио, оквир за њену слику, био је једини концепт мог рада, осим наравно да камеру дам женама у руке! Не свима, већ само онима које то желе, свесне да ће завршити заједно са другим женама у колективном раду, фрески, на истим темама али свуда по свету.
Чувала сам љубоморно ту моју колекцију, од времена, људи, од влаге и светла, у гаражи: од бомбардовања и другог људског немара и насиља. Али нисам била свесна да постоји један невидљиви ужасан непријатељ за електонске медије и уметност а то је технолошки напредак, формати… Иако имамо у рукама наше предмете, немамо у рукама изградњу и контролу над њима, што би рекао Маркс. Ипак смо само радничка класа жена које користе технологију али је не поседују. Тако да су ти моји рани снимци данас нечитљиви.
Предала сам их из гараже архиви који ће покушати да их пребаци у читљиви формат и док сам тужно теглила торбу вратио ми се мој концепт још радосније: уместо мене да порази технологија ја ћу њен напредак да искористим за мој перфоманс. Погледах свој iphone у руци, предиван мали gadget а моћно оруђе, много моћније од моје прве прескупе камере која ме је коштала сопствене собе! Плус данас скоро свака жена може да набави smart phone или позајми за тих пола сата. И тако пре неколико година опет кренух на посао: Donne a Torino, Women in Austin, Жене у Београду…
Почеле су да се јављају моје потенцијалне сараднице, на фестивалима, на конференцијама, или приватно кад би чуле за мој рад, perpetual work in progress. Узбуђене стидљиве ал’ храбро спремне да учествују. Зашто, питала сам једно вече у Торину кад сам видела пуну салу девојака, мислећи да је нека грешка, да су дошле да виде нешто друго а не мој перформанс. Објасниле су ми да су виделе на нету, да су зато дошле лично, и да им се чини да ће то бити прави coming out за сваку од њих. Да ће се осећати супер у галерији лица и кључних речи жена из целога света, јер су саме себе сликале и ту поставиле: нема посредника, нема власника, our bodies our movies, our selves. Јер је та галерија бескрајна јер ће једнога дана моћи себе да гледају како су себе саме гледале некада а не да слушају друге ста им причају о њима самима.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар