Влада Републике Србије
Пише: лицеулице (Блог о социјалном укључивању)
Зовем се Јелена Радета, имам 22 године и без посла сам, тј. без радног искуства. Жеље су једно, могућности друго, а реалност нешто сасвим треће. Завршила сам средњу занатску школу за књиговесца. Продавац сам часописа Лицеулице, а другог посла нема. Немаштина је и велики број народа гладује. Наш град би требало да се запита шта ће бити са овим народом и од чега ће да живи. Наш град има велики број одраслих, и младих незапослених људи, питају ли се они докле ће трајати ова животна борба за опстанак на овој земљи. Нико не мисли на нас младе и на наше другаре који, нажалост, немају кров над главом и то не својом кривицом. Треба помоћи тим нашим другарима који још увек имају наду у будућност, своју породицу и свој бољи живот. Не треба њих избегавати, треба им помоћи, саслушати и разумети.
Моје највеће жеље су да мене, моју породицу и моје пријатеље служи здравље и срећа. Да се једног дана моји вршњаци и ја запослимо за стално. Да се свако од нас ожени и уда и да свако од нас једног дана има своју породицу и да свако од нас има пристојну плату и да живимо један пристојан живот. Да не зависимо од других и да не мислимо од данас до сутра. Већ да гледамо у будућност.
(…)
Текст “Жеље, могућности и реалност” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар