Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Александра Петровић (Блог о социјалном укључивању)

Често су ме у школи друга деца задиркивала и понашала се према мени другачије. Ја, као и свако друго дете нисам могла да разумем зашто неки моји вршњаци мисле да је то што је моја боја коже другачија од њихове добар разлог да верују да сам самим тим и мање вредна.

Мислим да никад нећу моћи да заборавим почетак петог разреда. Раздвојили су одељење у које сам ишла и помешали нас са ученицима из других одељења. Било је много деце коју сам тек тада у школи видела први пут. Иако је за мене све то било прилично стресно, желела сам да верујем да ћу се са свима добро уклопити. Међутим, није тако било.

У мом новом одељењу био је један дечак чије име не желим да спомињем, иако га добро памтим. Од првог дана се понашао лоше према мени. Касније сам схватила да се тако понашао само према деци ромске националности.

На часу немачког језика је седео иза мене. Чупао ме је за косу, гађао папирићима, говорио да је он бољи од мене. Нисам разумела зашто ми то говори.  Он је имао веома лоше оцене и није ми било јасно на основу чега се упоређује са мном и зашто верује да је бољи од мене. Сваки пут би ме гурнуо на малом одмору или би ми поцепао свеску. Плашила сам га се, али сам се смејала да други не би приметили колико ми је тешко.

На једном малом одмору ме је саплео. Срећом, дочекала сам се на руке и нисам се повредила, али његове речи док сам устајала су ме повредиле и увек ћу их се сећати: “Опасна си Циганко! Ниси пала, а мислио сам да нема шансе да не паднеш!“ Осетила сам бес. Окренула сам се ка њему и у жељи да му докажем да нисам слаба, лупила сам га по глави, а онда сам почела да трчим ка зборници да нађем разредну. Била сам уплашена. Чула сам га док трчим како виче: „Видећеш за ово Циганко мала!“

Разредна је познавала од раније моју породицу, јер је предавала и мом старијем брату. Зато сам осетила сигурност да могу да јој се обратим за помоћ. Све сам јој испричала.

Разредна је дошла на час и оштро га је опоменула да ако настави тако да се понаша да ће му смањити оцену из владања. Рекла му је да устане и да ми се извини пред целим разредом. У сећању ми је да је он дуго ћутао. Није деловао као да се стиди, него као да му је тешко да ми каже извини! Окренуо се према мени и бесно ми рекао уносећи ми се у лице: „Циганка си и ја теби морам да се извиним? Зашто теби?!“ Разредна је повисила тон и рекла пред свима да ће му истог часа смањити оцену из владања, уколико се одмах не извини за све што ми је радио! Иако је тишина трајала само пар минута, мени је било јако непријатно. Рекао ми је: „Извини Сашка“. Мислим да је тада први пут рекао моје име, а не реч Циганка. Осетила сам олакшање због осталих другара из одељења.

Након тога, нисам имала проблема са њим. Знао је да задиркује другу децу, али мене више није смео. Ипак, пошто сам знала како је бити у тој позицији говорила сам му да пази шта коме говори, јер неће сви да му прећуте.

Моја разредна је увек била против таквог понашања. Настојала је сваки пут да реагује. Било јој је важно да поштујемо једни друге и да се слажемо. Данас када чујем приче неке друге ромске деце из школа, схватам колико је важно да наставници, а посебно разредне старешине увек реагују у оваквим ситуацијама.

(…)

Текст “Животна лекција из клупе” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.