Vlada republike SrbijeВлада Републике Србије

Jezici

Живот на селу данас 2

Објављено 23.08.2012.

zivot_na_selu_blogПише: Милан Стојиљковић (Блог о социјалном укључивању)

На другој етапи, Сврљиг-Књажевац, нисам баш био сигуран да ли сам у Србији или не знам ни ја где. Ја сам толико емотивно доживео овај караван, а верујем и остали учесници, да сам до краја године био под јаким утиском, а и даље сам. Младих тамо скоро да нема, а стари се боре сами са собом за опстанак. Многа села немају продавницу, а камо ли амбуланту, апотеку, школу или сл. И оне које имају неки од наведених објеката раде са упражњеним капацитетима, јер како смо и сами видели, нема ни за кога…

На пример основне школе од првог до четвртог разреда имају по два, три, четири ђака, а продавнице раде двократно, два сата пре поднева и два сата увече. Аутобуске линије су такође ретке, а многи аутобуси оставе путнике у сред шуме и они чекају да их покупи следећи који долази из супротног правца, а онда скреће за њихово место. Некад и не скрену јер, како нам кажу локалци, нема ни за кога.

Караван је чинило петнаест младих људи, али с обзиром да су сврљишка села раштркана, били смо подељени у три екипе са по пет чланова, и обилазили задата села. Моја екипа је била до Пирковца. Није било тешко мотати бајк до тамо, мало узвишице, па опет доле и стигне се. Тамо смо пола сата чекали и обилазили улице, не би ли наишли на неког мештана који би нам испричао нешто више о том селу и животу у њему. Одједном се појавила једна доброћудна бака, пресрећног израза лица када нас је угледала. Носила је лавор, ишла је да пере веш у малом потоку надомак села.

Ми: Добар дан бако! Како сте?

Бака: Јао синко, како, старински!

Ми: Да ли знате колико ово село има становника?

Бака: Јао синко, ја оно тој знам напамет!

Ми: Па колико?

Бака: 22!

Ми: Само 22!!! А ко је најмлађи становник овог села?

Бака: Па ја! Имам 77 године! Некад је било велико село, са 150 домова, а сад је све празно. Пола катанци на капије, све тој измрл!

Ето, имамо интервју, а како се осећамо након њега, боље је да не описујем, јер и док ово пишем, сећам се бакиних очију пуних суза када нас гледа како одлазимо, а упознали смо се и задржали свега петнаестак минута. Људи су жељни разговора, деца их слабо обилазе, а са комшијама су и рођацима из села, испричали су све приче на овом свету, мада, немају ни много времена за причу јер много раде, чувају стоку и обрађују њиве. Много често смо добијали одговоре да их деца обиђу само када буде пензија, па до следећег чека.

Одлазимо, остављамо баку да децу и унуке чека од чека до чека, а ми одлазимо у следеће село, Гојмановац. Тамо упознајемо Марка, дечка наших година, најмлађег становника, а мештани села су пресрећни јер га имају, опслужује их све, јер село нема продавницу и ретко аутобусе до Сврљига. Марков најбољи друг је нежења, педесетак година, са којим најчешће проводи време, заједно косе, чувају стоку…  Ово село је било интересантно, мештани су нас јако љубазно примили, кували кафе, нудили воће, домаће сокове и друго, те заиста остваљали утисак добрих домаћина. Посетили смо аутентичну стару ковачку радњу, видели зелена јаја без холестерола, срушену земљану школу и прелепу природу. Урадили смо интервју са јако срдачном баком.

Ми: Бако где бацате отпад?

Бака: Које?

Ми: Ђубре, где бацате?

Бака: А тој, па у реку!

Ми: А како се зове та река?

Бака: Па тој је река, речица… Није је имала 15 године, сад је има, протекла ову годину.

Ми: А зашто бацате у реку?

Бака: Па куде ћу га бацам? Туј сви бацамо!

Ми: А где купујете намирнице?

Бака: У Сврљиг кад деца донесу. Леба месим за мене саму. Немамо продавницу, пије ти се сок, ал немаш куде да га купиш…

Средњовечна госпођа Вука из истог села, пожалила нам се на болове у рукама, јер цели живот пере на руке. Мало пре нас је дошла из Сврљига, потрошила је целу пензију на лекове и разне дажбине, али је, похвалила нам се, купила фарбу за косу, да се улепше, јер мора лепо да изгледа кад иде код доктора.

И, док одлазимо из овог села, мештани који нас уоче машу од срца и зову да свратимо, али смо журили, чека нас још много села, а међусобно су јако удаљена.

Текст “Живот на селу данас 2” Милана Стојиљковића у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.

Коментари

 
0

 Подели

Оставите коментар

Унесите коментар


Име


e-mail


website


Повезане вести

Билтен о социјалном укључивању

Архив билтена о социјалном укључивању

Актуелности > <

Калкулатор социјалних давања

Блог > <

Актуелни документи > <

Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији
децембар, 2021 arrow right pdf [3 MB]
SILC у Републици Србији: Методолошки оквир и анализа изабраних показатеља сиромаштва и неједнакости
децембар, 2021 arrow right pdf [2 MB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај особа које живе са HIV
децембар, 2021 arrow right pdf [305 KB]
Е2Е: Утврђивање институционалног оквира за успостављање Националне стандардне класификације занимања у Србији
децембар, 2021 arrow right pdf [709 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај националних мањина
децембар, 2021 arrow right pdf [174 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај миграната и тражилаца азила
децембар, 2021 arrow right pdf [219 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај деце
децембар, 2021 arrow right pdf [439 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај младих
децембар, 2021 arrow right pdf [456 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај старије популације
децембар, 2021 arrow right pdf [307 KB]
Положај осетљивих група у процесу приступања Републике Србије Европској унији – положај ЛГБТИ особа
новембар, 2021 arrow right pdf [164 KB]