Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Дејан Митић (Блог о социјалном укључивању)

Пре покушаја да вас боље упознам са занимљивим људима и иницијативама иза друштвено корисних задруга, мали осврт на задружну традицију и актуелни тренутак.

Традиција понекад уме да оптерети дијалог

Моје интересовање за задружну традицију појачало се након посете задрузи „Јовановац“ из села Нови Брачин у општини Ражњ. На једноставно питање: „У Агенцији за привредне регистре стоји да сте регистровани 1999. године?“, добио сам неочекивано компликован одговор. „Тако стоји. У ствари, ми смо формирани 1937. као штедно-кредитна задруга, а најстарију сачувану књигу задругара имамо и водимо од 1946. године.“ Скромни домаћини су навршили 84 године непрекидног пословања и усклађивања са законом. Притом, успели су да сачувају изворно задругарство, запосле 8 радника из села и послују са преко 200 коопераната. Пресрећан што сам „открио“ овај редак бисер задругарства, обратио сам се партнерима из Задружног савеза Србије, који су и сами једна од ретких институција са непрекидним радом још од 1895. године. Од њих сам сазнао да постоје и старије активне задруге у смедеревском крају, као што су ЗЗ „Азања“, основана 1894. године и ЗЗ „Селевац“ која је основана 1903. године. Ове ретке задруге су дословно преживеле тест времена. Занимљиво је да би оне, према критеријумима Европске комисије, биле уједно и наша најстарија de facto социјална предузећа.

Међутим, вишевековну задружну традицију у Србији не доживљавамо као привилегију, већ више као прилику да се споримо у погледу личног доживљаја задругарства. Традиција понекад уме да оптерети дијалог, јер највише има оних који задругарство доживљавају као компромитовано наслеђе руралне Србије, рудимент ројалистичког или социјалистичког доба, а ускоро ће бити и оних који ће га доживљавати као део естрадног миљеа.

Најмање је оних који задругарство тумаче као давно извојевану грађанску победу.

Тековине ове победе уграђене су у одредбе новог Закона о задругама из 2015. године. Овим Законом је задружни облик организовања и даље резервисан искључиво за пословно удруживање грађана и малих произвођача, при чему задругарство ужива аутономију и посебну заштиту државе, која се данас слабо користи. У том смислу, у чл.12 Закона о задругама предложене су, али још увек недовољно искоришћене, мере донација, дотација, пореских ослобађања, као и могућност формирања локалних и националних фондова за развој задругарства. Управо је институт Развојних фондова коришћен од наших предака и озакоњен још 13. јула 1897. године, након једногласно усвојене одлуке Народне Скупштине о формирању Фонда за оснивање и потпомагање земљорадничких задруга из средстава Државне класне лутрије^[1].

Не могу да се отмем утиску да је одлука стара 124 године, мање-више примењива и данас.

Уверен сам да су оснивачи изворних задруга у Србији на памети имали социјалну правду и једнакост, борећи се за тековине које данас слабо препознајемо и користимо. Европљани, за разлику од нас, негују своју задружну традицију. Европска комисија третира задруге као de facto социјална предузећа и активно их користи као алат за равномеран и одрживи развој^[2].

Уверен сам такође да се и наш однос према богатом задружном наслеђу може променити набоље.

Који су мотиви оснивача de facto и de jure социјалних задруга, и зашто би се неко одрицао профита?

Социјалне задруге оснивају грађани, или настају трансформацијом пословања комерцијалних задруга (5000+), постојећих социјалних предузећа (500+) регистрованих на други начин, или удружења (33.000+) која траже свој идентитет у социјалном предузетништву.

Треба истаћи да је оснивачима оваквих задруга, исто као и оснивачима комерцијалних задруга, примарни циљ остваривање профита. Међутим, за разлику од либералног приступа и искључивог фокуса на сопствени развој и профит, оснивачи социјалних задруга имају свест о потреби интегралног (одрживог) развоја, који у суштини подразумева и развој заједнице у којој послују. Са тим у вези, социјалне задруге у пракси директно радно ангажују представнике угрожених група или користе профит и друге ресурсе за остваривање социјалних циљева у заједници. Грађани-оснивачи социјалних задруга имају слободу избора социјалних циљева, захваљујући чему већ и у домаћој пракси имамо разноврсне примере. Социјална задруга „Барбешанка“ из села Барбеш у општини Гаџин Хан окупља младе људе који желе да врате живот у своје село. Од оснивања прошле године до данас, ова млада задруга успела је да уреди јавне површине у селу и обнови део културних дешавања на задовољство својих суграђана. Женска социјална задруга „Ражањке“ из општине Ражањ успела је да спаси локално нематерјално наслеђе у производњи земљаних црепуља за традиционални хлеб и друга јела. Овај некада искључиво мушки занат и традицију која је „спала“ на два стара мајстора, данас чува и негује десет незапослених жена из Ражња и околине, које су започеле комерцијалну производњу црепуља. Ромска социјална задруга „Еко актив“ из Ниша директно радно ангажује Роме и Ромкиње без квалификација на пословима одржавања јавних површина и у пољопривреди, настојећи да им обезбеди пристојан живот и редовне приходе.

Актуелни тренутак – како препознати de facto и de jure социјалне задруге у Србији?

У односу на пролеће 2021. године када смо могли да их избројимо на прстима, број социјалних задруга у Србији нарастао је на 17 (или 100% за 6 месеци). Овај напредак приписујем већој информисаности оснивача социјалних задруга током 2020. године^[3] и првим подстицајним средствима која је ресорно Министарство за бригу о селу омогућило социјалним задругама регистрованим на селу. Међутим, број ових de jure социјалних предузећа је и даље несразмеран са реалним социјалним потребама нашег друштва. Ефекти које нове социјалне задруге остварују у нашем друштву су скромни, посебно ако се гледају без утицаја сродних или de facto социјалних задруга којих има много више. Усвајањем системске подршке за развој социјалног задругарства, највећи раст у броју социјалних задруга био би остварен управо из групе коју чине de facto социјалне задруге.

Понекад је једина видљива разлика између de facto и de jure социјалних задруга у њиховом називу и (не)постојању законске обавезе издвајања добити у социјалне циљеве. Забуну стварају de facto социјалне задруге које издвајају средства и ресурсе за остваривање социјалних циљева, иако за то немају законску обавезу. Када су у питању de jure социјалне задруге, за њих је законодавац у процесу давања легалитета и легитимитета предвидео да у промету наступају транспарентно (у наслову одмах иза делатности обавезно стоји пољопривредно-социјална, занатско-социјална), да их заступа директор као део обавезне бизнис структуре, те да у својим оснивачким актима јасно дефинишу свој социјални циљ и обавезу издвајања добити. Ово су уједно и гаранције које би требало да привуку потенцијалне развојне партнере из јавног сектора (министарства и локалне самоуправе), приватног и цивилног сектора, заинтересоване за раст броја социјалних задруга у својству пружалаца социјалних услуга на терену и њихову одрживост у корист грађана.

Занимљиви људи и иницијативе иза de facto и de jure социјалних задруга

У наставку, у форми интервјуа са Виолетом Ангнер, директорком ученичке задруге Змајевац, представићемо пример de facto социјалне задруге.

Како се сеје задругарство?

Виолета Ангнер, директорка Ученичке задруге “Змајевац”

Велику подршку и охрабрење за будућност ученичке задруге добијају од Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Министарство идентификује ученичке задруге као важан део образовно-васпитног рада у школама, којим се развијају потенцијали и радне навике ученика, затим развија се предузетничка компетенција и јача мотивација за производним и радним процесима, самопоуздање и свест о властитим интересовањима и могућностима. Почетком 2021. године, Министарство је у оквиру Јавног позива за опремање и унапређење рада ученичких задруга, подржало 28 задруга са 5,8 милиона динара подстицајних средстава, док се до краја године очекује још један конкурс. Једна од подржаних је и наша Ученичка задруга „Змајевац“ из села Лоћика, смештеног на богатим обронцима Јастрепца, иначе најшумовитије планине на Балкану.

У разговору са директорком, сазнајем да је управо планина за коју се у средњем веку веровало да је настањују змајеви, кумовала имену задруге.

Ко су Змајеви из Змајевца?

Дугогодишњу праксу у раду са ученицима преточили смо и формално у Ученичку задругу „Змајевац“ 2020. године. Задруга тренутно окупља 150 ученика, родитеља и наставног особља из 4 осмогодишње и чак 14 четворогодишњих школа из 18 села подјастребачког краја.

Чиме се Задруга тренутно бави и какви су планови?

У оквиру слободних активности са децом, а уз подршку родитеља и наставног особља, производимо ручно везене врећице за чај у које пакујемо самоникло лековито биље којег имамо у изобиљу. Такође производимо и џемове од гајеног и дивљег воћа за које сами израђујемо етикете и украсне дрвене кашике које иду уз теглицу. Бавимо се и производњом украсних магнетића, које заједно са осталим производима излажемо на сајмовима. Располажемо са преко два хектара земљишта, од чега је мањи део под старим воћњацима које хоћемо да обновимо. На остатку земље бисмо засадили лековито биље, посебно невен, који је увек тражен у сувом стању.

Палета производа Ученичке задруге “Змајевац”

Ученици током слободних активности

Какву пословну идеју желите да реализујете?

Већина осмогодишњих и четворогодишњих школа које покрива наша ученичка задруга налазе се у селима у којима нема продавница. Тако ученици купују ужину произведену у нашој школској кухињи одакле се она дистрибуира у још 17 сеоских школа. Захваљујући подршци Министарства просвете реновираћемо кухињу, усвојити HACCP стандард безбедности хране и обезбедити опрему како би она убудуће функционисала у оквиру Ученичке задруге. Дакле, Задруга ће приходовати од продате ужине и добити адекватан простор и део опреме за производњу квалитетних џемова и других прерађевина од дивљих јагода и гајеног воћа.

Ученичка задруга “Змајевац” – чај од липе

Како ће приход ученичке задруге бити дистрибуиран?

Пре свега, биће искоришћен за набавку наставних средстава и реализацију наставног плана и програма. Свакако, део средстава ћемо утрошити за помоћ деци слабијег матерјалног стања у набавци уџбеника и плаћању излета и екскурзија.

Ученичка задруга “Змајевац” – украсна кашика

Ви децу не учите обичном, већ социјално одговорном предузетништву?

Управо тако. Поред стицања практичних знања у сродним областима и са биљним врстама које расту код нас, ми учимо децу задругарству и хуманости.

Ученичка задруга “Змајевац” – украсне кашике и магнетићи

У наставку вам кроз разговор са директорком Мајом Дуновић представљам de jure Пољопривредно-социјалну задругу „Филипус“ из села Шајкаш у општини Тител.

Филипус – продајни штанд

Како је изгледала ваша потрага за идентитетом у социјалном задругарству?

Започела је 2016. године, када смо захваљујући Министарству омладине и спорта покренули производњу сода воде. Содара „Филипус“ је замишљена да функционише као економска делатност мањег обима у оквиру Удружења „Вера, љубав, нада“ из Новог Сада. Међутим, пословна идеја у старту ангажује 20 младих са инвалидитетом и ускоро надраста Удружење. Настала је потреба за посебном управљачком структуром и измештањем пословања содаре „Филипус“ у посебно социјално предузеће. Дуго чекамо усвајање Закона о социјалном предузетништву, а са тим у вези и јасна правила пословања за социјална предузећа какво је наше. Пратећи актуелна дешавања добили смо прилику да анализирамо социјално задругарство. Препознали смо предности, попут јасно дефинисаних правила пословања и правну и економску сигурност за осниваче и младе са инвалидитетом ангажоване у производњи. Тако је 2020. године настала Пољопривредно-социјална задруга „Филипус“, од оснивача са вишегодишњим искуством у раду са децом и младима са инвалидитетом.

Чиме се бави ваша социјална задруга?

Социјална задруга „Филипус“ регистрована је за производњу освежавајућих пића, минералне и остале флаширане воде. У пракси се бавимо производњом и дистрибуцијом сода воде. Производња се одвија на салашу у селу Шајкаш. Тренутно са сода водом као главним производом, који нудимо у различитим повратним (стакленим) амбалажним јединицама, покривамо локално тржиште које чине Тител, Жабаљ и Нови Сад.

Филипус – производња сода воде

Какви су вам пословни планови?

Сада, као већ искусни произвођачи сода воде и као легално и легитимно социјално предузеће, желели бисмо да проширимо тржиште и истовремено повећамо број радно ангажованих младих. Ово је могуће уколико успемо да отклонимо уска грла у производњи сода воде набавком новог „сатуратора“ и пунилица и набавком машине за флаширање обичне воде. Опремање би значајно повећало безбедност младих у производњи и нашу економичност и конкурентност.

Филипус – производња сода воде

Какав је развојни амбијент за социјално задругарство и да ли је социјалним задругама теже да остваре конкурентност на тржишту?

Остварити конкурентност под тржишним условима прво подразумева да смо конкурентни по цени, квалитету, роковима и количинама робе. Тек онда долази на ред савест купца и његова одлука хоће ли куповином наше сода воде подржати запошљавање младих са инвалидитетом. Тржиште углавном не интересују наши проблеми и специфичност рада са младима са инвалидитетом. Нажалост, ретка су и развојна средства која се могу искористити како би се на тржишту макар приближили комерцијалним предузећима. С обзиром да смо формирани и да радимо на селу, искористили смо прилику да за набавку опреме и нашу бизнис идеју конкуришемо код Министарства за бригу о селу.

Филипус производи

Како реализујете своје циљеве?

Наши социјални циљеви су у области унапређења положаја деце и младих са инвалидитетом. Остварујемо их преко директног радног ангажовања младих са инвалидитетом и других теже запошљивих категорија. Радно ангажовање се обавља у процесу производње сода воде, на местима за које су млади прошли претходну обуку. Помажемо им да зараде од свог рада и да се друже у пријатном амбијенту нашег салаша. Остварили смо резултате који би могли да утичу на измену Закона у делу процедура за процену радне способности и ревизију пословне способности. Такође, помажемо деци и младима са инвалидитетом и преко коњичког клуба и хипо терапија, затим укључивањем у хор и кроз реализацију различитих манифестација.

Рад са децом и младима

Корак у правцу промене нашег односа према задругарству и његовим вредностима

Задругарство у Србији је надживело различита друштвена уређења и тумачења. Традиционалност, јасна правила пословања и универзалност задружног облика организовања привлаче све више грађана који су заинтересовани за формирање ученичких, социјалних, енергетских, стамбених, пољопривредних и других задруга. Међутим, експанзија задугарства је успорена због недостатка обећане системске подршке и подстицаја који би помогли грађанима да се лакше пословно удружују.

——-

[1] Из архива Задружног савеза Србије

[2] Social Business Initiative – Европска комисија

[3] Пројекат: Анализа ефеката четворогодишње примене чл.11 Закона о задругама на социјално предузетништво у Србији/USAID, БОШ. Реализована активна медијска кампања и развијени документи: Анализа социјалног задругарства и приручник Како формирати социјалну задругу у Србији

***

Текст „Задругарство са људским ликом” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Дејана Митића можете да прочитате овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.