Влада Републике Србије
Пише: Невена Тарлановић (Блог о социјалном укључивању)
У свакој земљи на свету постоје теме о којима се радо прича, али исто тако и оне друге које су тешке, компликоване и проблематичне.
Једна од таквих тема код нас је запошљавање, а посебно запошљавање особа са инвалидитетом. По том питању се у Србији доста урадило, али из перспективе особе са инвалидитетом могу да кажем да је дошло до застоја у овом процесу у последње две године.
Закон о запошљавању лица са инвалидитетом de facto постоји. Исти се у оквирима могућег спроводи и поштује, али како је проблем незапослености код нас знатно ширих размера, овај закон још увек у пракси није достигао свој пун капацитет примене.
Закон о запошљавању особа са инвалидитетом је већ 8 година у примени, али послодавци код нас ипак и даље немају довољно слуха и сензибилитета према запошљавању ОСИ, и највећи напори треба да се усмере ка подизању свести послодаваца о неопходности и битности запошљавања припадника и припадница ове маргинализоване групе.
Поред овог глобалног проблема, постоје и они споредни који се заснивају на слабој информисаности, како ОСИ, тако и послодаваца, о њиховим правима и обавезама приликом запошљавања ове осетљиве групе.
Међутим, како из личног, тако и из искуства пријатеља са истим или сличним инвалидитетом попут мог, приметила сам да у је у нашем друштву и даље присутан одређени ниво предрасуда које блокирају пут ка здравом резоновању ситуације од стране послодаваца када и колико желе да запосле лице са инвалидитетом.
Као последицу ове појаве, вратићемо се проблему лоше информисаности о инвалидитету као таквом, као и опсегу способности које инвалидно лице може да покаже на свом радном месту.
Још један проблем који је присутан је и губитак мотивације за рад, самих лица са инвалидитетом. Верујем да је недовољна психолошка подршка, као и подршка заједнице у којој живимо заправо узрок оваквог стања.
Ово је тренутна слика ситуације када је ова проблематика у питању, али као пример да слика и те како може да се мења набоље и да на много чиниоца ми сами имамо велики утицај, поделићу са вама своје искуство на ову тему.
Као што сам већ поменула, ја сам особа са инвалидитетом, имам церебралну парализу, као последицу прераног рођења. Себе сврставам у онај тип људи који игнорише проблем, у мери да не дозвољава да исти има превеликог утицаја на начин и квалитет живота, генерално. Свесна сам да се разликујемо, али ево пар практичних савета из моје животне праксе.
Не бих волела да ово буде мој јавни ЦВ, али морам да пратим хронологију мојих послова, јер је сваки био позитивно искуство на свој начин.
Оно што је јако битно при тражењу посла јесте да радите на својим социјалним контактима, да се трудите да упознајете што више људи, јер никад се не зна иза ког ћошка може да вас сачека добра пословна прилика.
Моје прво озбиљно запослење (мислим на то да сам имала редовну плату и пријаву) десило се апсолутно неочекивано и спонтано. Пријатељ који је програмер ме је позвао да му помогнем у преговорима са његовим новим послодавцима око плате, рекао ми је „Ти умеш да преговараш са људима, тебе ће да слушају”. Заједно смо отишли да се састанемо са људима из компаније која му је понудила посао.
Кроз разговор смо дошли на тему тога чиме се ја бавим, у том моменту нисам била нигде ангажована. Понудили су ми пробни рад код њих у компанији, а са мојим пријатељем су направили договор који је био на обострану корист.
Током свог рада и боравка у тој компанији, имала сам апсолутно коректан третман и добро радно окружење. Била сам задовољна у сваком смислу. Момци који су водили компанију су били млади, али одлично су водили бизнис и професионално се опходили према својим запосленима.
Можда некима од вас ово може да звучи као нека бајка, али ово је пример да добри послодавци постоје и да је могуће добити коректне услове за рад чак и ако сте лице са инвалидитетом.
(…)
Текст “Запошљавање” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар