Влада Републике Србије
Пише: Милош Мишић (Блог о социјалном укључивању)
Од мог рођења (1989) живим и одрастам у свом селу Лепеница. Одувек на чистом ваздуху, удаљен од градске гужве, имао сам много прилика за то време да видим рађање пуно нових живота, гледао како пиле излази из јајета, теле из краве, прасе из крмаче… Баба ме увек водила да видим принову чим устанем, а са дедом прве ствари које сам научио да цртам биле су животиње. Када сам једном приликом остао сам кући, морао сам да истелим краву, јер је од одраслих била ту само моја мајка. Тад сам плакао као киша, јер нема лепшег осећаја од оног када дође на свет ново створење, а ви му у томе помогнете.
Када се одлучивало коју школу даље, дилеме није било, ветерина је била мој избор број 1! Стицање нових знања у школи и на факултету још више ме је убедило да је најбоље да останем на селу и све своје знање ту и применим. У међувремену због неисплативости производње остали смо без крава, последња је отишла на клање због стерилитета. Недуго након тога набавили смо две козе, јер смо навикли да живимо на селу, па зар и овде да купујемо млеко кад можемо да га произведемо за сопствене потребе. Долазе и први јарићи, та умилна створења која вам од првог погледа улазе у крв. Њихови несташлук и раизграност док их гледате, натера вас да их заволите, и тад доносим одлуку шта радити на селу.
Свако женско јаре смо остављали за приплод у циљу повећања стада. Но не иде све тако глатко, неке отпадну због лошег напретка или млечности. Онда ми је следећи корак у побољшању квалитета стада био набавка квалитетног приплодног јарца алпске расе, како бих полако претапањем добио чисту расу. Од њега су јарићи већ били крупнији, лепши и здравији, чак је и било пуно више женских, срећи мојој никад краја. Мада, када погледам на Фејсу уматичена стада неких наших познатијих козара, пожелим и ја такве животиње на свом газдинству, не зна се која је лепша, свака се сија. Велика потражња, а слабија понуда на нашем тржишту диктира цене уматичених грла па се козе продају по 200 и више евра, а за јарчеве неки траже чак и више од 400. Због тога се мени могућност да ја држим таква грла чинила потпуно неостваривом, евентуално да добијем седмицу на лотоу, или да продам комплетно моје стадо, али се ипак нисам усудио, можда и због оне везе које успостављају с људима одмах по рођењу. И даље сам држао оно што сам имао и мучио се са продајом козјих производа. Наиме, код народа и даље владају огромне предрасуде везане за ову животињу. Једни кажу да је сиротињска крава и штеточина која уништава воћњаке, док другима млеко и сир смрде без да су га и пробали. Нудим им да пробају џабе, не морају платити, али ни тад неће, једино се сете козјег млека кад им дете добије упалу плућа, е тад плаћају, не питају за цену. Нарочито потражња скочи у зимском периоду, али су тад козе засушене. Цена је већ други проблем, свима је скупо 100 динара литар, на шта ја њима одговарам питањем: Колико вам коштају цигарете? Продаја јарића иде некако само кад су празници, али људима се и месо осећа, па му се многи мрште.
Све је то текло тако, док једног дана на Интернету нисам видео конкурс општине Владичин Хан и Фондације “Ана и Владе Дивац” за помоћ младим пољопривредницима, и ту сам видео своју шансу и начин како доћи до матичног стада. Почео сам са прикупљањем потребне документације и у року предао своју апликацију у општини, надајући се најбољем. Мало ко је у то веровао од мојих, сем мене. Прошло је неко време неизвесног ишчекивања, и стигао је позив да сам прошао у други круг и да следи обилазак на терену, разговор са људима из Фондације, допуна недостајуће документације и чекање. Време до следећег позива и одлуке да ли сам прошао на конкурсу или нисам, се чинило као вечност, али је ипак зазвонио телефон и чуо сам лепе вести, добио сам 120.000 динара за набавку уматичених коза расе француска алпина. Био сам пресрећан, а у исто време сам морао и да одаберем грла у што скоријем року. Уз помоћ овдашњег фармера ступио сам у контакт с продавцем, договорио одлазак на његово имање, што и није било тако близу. Путовали смо колима до Сокобање, и испод Ртња нашли стадо и власника. Одабрали смо грла, договорили цену и чекали уплату. Дан након што је продавцу уплаћен новац, стигле су и козе код мене. Месецима касније, у марту ове године долазе на свет и први уматичени јарићи, први знаци увећања стада су ту. Што би се рекло, једна мисија успешно завршена, али друга тек почиње.
(…)
Текст “Зашто баш козарство?” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар