Влада Републике Србије
Пише: Реља Дерета (Блог о социјалном укључивању)
Као и много пута до тада, и овај семинар сам започео са питањем “Ок, колико вас реално има појма зашто је овде, а колико вас је дошло јер је пуштено са часа?”
Смех који је уследио је био јасан одговор. Као и много пута до тада, и на овај семинар су ученици дошли зато што им је професор отприлике рекао: “Е јавили су ми из општине да има нешто о активизму, ајде ти си фино дете и стално идеш по тим неким тренинзима, иди да представљаш нашу школу”.
Доста времена сам мислио да је најбоље решење просто прихватити ту реалност и радити са ониме што имаш испред себе: иако верујем да средњошколци имају велики капацитет и жељу за активизам, мора се рачунати на то да ће им професори често непрецизно пренети о чему се ради на програму, да већину њих једноставно не интересује тема и да зато није нимало чудно да од преко 40 ученика на уводном предавању након пар недеља остало свега двоје или троје редовних.
Дакле, прихватити и извући највише из датих околности – из овог става је проистекло и оно уводно питање које би увек направило добру атмосферу и макар мало поштовања од стране ученика. Јер, више нисам неки тамо сувопарни, наивни предавач, већ неко ко капира шта се збива.
Осим што нисам капирао шта се збива, а то је да сам из неразмишљања и инерције пристао на један нефункционалан систем налажења средњошколаца-полазника за семинаре. Може се ту тражити одговорност и код људи из општине који раде по устаљеном приступу, и код професора који одокативно бирају ученике, па и код ученика који нарушавају рад семинара јер су дошли да не би били у школи. Међутим, све је то последица оквира који смо ми, то јест ја, задали – да полазнике за семинар треба тражити слањем дописа школама.
Када смо у општини планирали наредни семинар, никако нисмо желели да поновимо ову грешку. Требало је да радимо тренинг о активизму групи ученика најмање једном недељно, пола године, и нико није желео да се након две недеље двоцифрена група сведе на пар људи.
Шта смо урадили? Поставили смо себи питање – како да допремо до што већег броја ученика и што непосредније им представимо пројекат, то јест како да нађемо заиста заинтересоване полазнике за семинар?
Решење је брзо уследило: У свакој школи на општини смо заказали по једну презентацију пројекта, и замолили смо надлежне да на презентације доведу што већи број ученика. Ово би значило да је најмање једно одељење, а неретко два присуствовало свакој презентацији, што на десет школа на општини значи да је између 300-500 ученика имало прилику да непосредно сазна о нашем пројекту. Сада смо пројекат представљали групама у којима су били и одликаши и једва довољни и фенсери и рокери и популарни и алтернативци и апсолутно сваки тип ученика који можете да замислите. И иако су се на презентацији појављивали без идеје о чему се ради, то је било океј, јер је сада била далеко већа вероватноћа да ће се из толиког броја ученика пријавити довољан број заиста заинтересованих.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар