Пише: Реља Дерета (Блог о социјалном укључивању)
Као и много пута до тада, и овај семинар сам започео са питањем “Ок, колико вас реално има појма зашто је овде, а колико вас је дошло јер је пуштено са часа?”
Смех који је уследио је био јасан одговор. Као и много пута до тада, и на овај семинар су ученици дошли зато што им је професор отприлике рекао: “Е јавили су ми из општине да има нешто о активизму, ајде ти си фино дете и стално идеш по тим неким тренинзима, иди да представљаш нашу школу”.
Доста времена сам мислио да је најбоље решење просто прихватити ту реалност и радити са ониме што имаш испред себе: иако верујем да средњошколци имају велики капацитет и жељу за активизам, мора се рачунати на то да ће им професори често непрецизно пренети о чему се ради на програму, да већину њих једноставно не интересује тема и да зато није нимало чудно да од преко 40 ученика на уводном предавању након пар недеља остало свега двоје или троје редовних.
Дакле, прихватити и извући највише из датих околности – из овог става је проистекло и оно уводно питање које би увек направило добру атмосферу и макар мало поштовања од стране ученика. Јер, више нисам неки тамо сувопарни, наивни предавач, већ неко ко капира шта се збива.
Осим што нисам капирао шта се збива, а то је да сам из неразмишљања и инерције пристао на један нефункционалан систем налажења средњошколаца-полазника за семинаре. Може се ту тражити одговорност и код људи из општине који раде по устаљеном приступу, и код професора који одокативно бирају ученике, па и код ученика који нарушавају рад семинара јер су дошли да не би били у школи. Међутим, све је то последица оквира који смо ми, то јест ја, задали – да полазнике за семинар треба тражити слањем дописа школама.
Када смо у општини планирали наредни семинар, никако нисмо желели да поновимо ову грешку. Требало је да радимо тренинг о активизму групи ученика најмање једном недељно, пола године, и нико није желео да се након две недеље двоцифрена група сведе на пар људи.
Шта смо урадили? Поставили смо себи питање – како да допремо до што већег броја ученика и што непосредније им представимо пројекат, то јест како да нађемо заиста заинтересоване полазнике за семинар?
Решење је брзо уследило: У свакој школи на општини смо заказали по једну презентацију пројекта, и замолили смо надлежне да на презентације доведу што већи број ученика. Ово би значило да је најмање једно одељење, а неретко два присуствовало свакој презентацији, што на десет школа на општини значи да је између 300-500 ученика имало прилику да непосредно сазна о нашем пројекту. Сада смо пројекат представљали групама у којима су били и одликаши и једва довољни и фенсери и рокери и популарни и алтернативци и апсолутно сваки тип ученика који можете да замислите. И иако су се на презентацији појављивали без идеје о чему се ради, то је било океј, јер је сада била далеко већа вероватноћа да ће се из толиког броја ученика пријавити довољан број заиста заинтересованих.
(…)
Влада Републике Србије
                        
							
 
            
 
            
 
            
        




 pdf [3 MB]
Оставите коментар