Влада Републике Србије
Пише: Сара Ђурђевић (Блог о социјалном укључивању)
– Радиш у државној фирми?
– Да.
– Имаш слободне викенде, плаћени одмор, добар колектив, прихватљиву плату?
– Да!
– И управо си дала отказ?
– Да!
– Ти си луда.
Сваки разговор о мом отказу обично овако почне и исто се заврши. Јер истина је да сам имала идеалне услове за рад. И сада се вероватно питате у чему је онда проблем. Зашто сам одлучила да променим посао, ако је посао који сам радила савршен – у оној мери у којој било који посао може бити савршен?
Укратко: не уклапам се у капиталистички начин живота. Не желим да радим од девет до пет, нити да три сата дневно потрошим у превозу. Не желим да се задржим на првом послу до пензије, ако то није посао који је довољно динамичан да стално могу да учим много нових ствари, да се играм, несметано користим своју креативност и претварам своје идеје у дело и, најбитније за мене у овом тренутку, да путујем и радим са људима из различитих земаља. Тако да јесам луда – дала сам отказ и преселила се на Сардинију, где ћу наредних пар месеци бити укључена у рад организације која се бави промовисањем људских права, интеркултуралног учења, омладинског рада и још много чега.
Наравно да не знам шта ћу након тога, али допуштам животу да се дешава, новим људима да уђу у мој живот, себи да се предомислим. И наравно да сам била престрашена и забринута за исправност своје одлуке. Ипак, догађај који ме је подсетио да радим праву ствар јесте посета рођаки која је недавно изгубила мужа и са којом сам причала о животу, успоменама и плановима за будућност. Са мном је поделила то да је њен животни партнер обећао да ће јој, кад се пензионишу, поклонити кампер и да ће заједно да путују. Нажалост, од кампера и путовања се ништа није десило, јер он више није жив.
У том тренутку ми кроз главу пролази бомба чињеница које се односе на то да најчешће радимо ствари које „сви раде, јер то је нормално“, које су „неопходне“ и које „треба“ да радимо, а заправо су само конструкти друштва које се не усуђује. Не усуђује се да проба, да експериментише, да греши и да подеси свакодневно деловање на режим који нема само функцију преживљавања. Од како се родимо, уче нас да прихватимо то што нам се нуди и да се не жалимо. Да радимо до пензије и онда да почнемо да живимо – под условом да смо здрави и функционални.
Подршка коју добијамо када помислимо да нешто променимо обично изгледа овако:
Желиш да тражиш већу плату или унапређење? Седи ту и не глупирај се, шта би да немаш посао…
Желиш да промениш посао? Шта ће ти други посао, кад већ имаш један. Лоше је довољно добро. Лош посао је бољи од никаквог.
Желиш да даш отказ, јер ти је свега преко главе? Ћути и трпи, никад нећеш наћи бољи посао.
Желиш да покренеш бизнис? Немој ни случајно, потребно је много улагања.
Желиш посао који није у струци? Како то мислиш „није у струци“?
Зашто посао мора да буде у струци? И зашто не можемо да променимо струку ако нам се више не допада? Зашто морамо да се задржимо на првом послу и ту радимо до пензије? Зар не би требало да напредујемо, да се развијамо, учимо нове ствари и кад видимо да више немамо шта ново да пружимо и научимо – пронађемо нешто другачије и у складу са новим стадијумом развоја?
Ја мислим да не постоји универзално добар или универзално лош посао.
Постоји добро плаћен посао и онај који то није. Постоји посао који радиш и онај који те ради.
И ако је твој посао онај који ти доноси добар приход и који је у струци, али чини да се стално осећаш уморно, огорчено, потресено, анксиозно, намучено, узнемирено, фрустрирано, незадовољно – онда то није посао, већ робија.
Желим да охрабримо младе. Да их оснажимо да маштају, смишљају и измишљају, да спроводе реформе, да нас уче и да их учимо. Да их подстакнемо и да верујемо у то да они могу. Да верујемо у њих! Јер млади су ти који ће бити одговорни за свет нових генерација.
А то би требало да буде свет који је бољи, смелији и пун иновација.
———-
Текст „Зашто сам дала отказ?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Саре Ђурђевић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар