Зашто у већој мери не користимо расположиве људске ресурсе? : Инклузија

Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)

Срела сам се пре неки дан са мојим драгим и веома поштованим професором, Милорадом Батом Миловановићем, од кога сам учила Методику социјалног рада и код кога сам је положила, данас већ давне, 1974. године. И данас имам исти однос поштовања према професору Бати, али сада му се и дивим, због свега онога што он и те како посвећено и здушно ради и након пензионисања, па и сада, у својој 85. години.

Он је једини живи стручњак који је радио у социјалној заштити од далеке 1949. године. Рекла бих да је он жива историја социјалне заштите Србије, а вероватно и бивше Југославије. Његова искуства из времена када је био васпитач у ВП Дому Крушевац, па у Дому “Васа Стајић”, па у Прихватилишту за децу и омладину, пре него што је почео радити на Вишој школи за социјалне раднике, толико су значајна, а не користимо их, нажалост, у довољној мери.

Од момента пензионисања (1991. године), професор је написао и објавио 7 књига на тему социјалне заштите и рада са рањивим групама. Посебно се и данас бави проблематиком деце која имају проблеме у понашању или су у сукобу са законом. Нажалост, за њега није било места у радним групама или саветима у процесима реформе ни социјалне заштите, ни малолетничког правосуђа. Реформе спроводе неки нови кадрови и неки нови стручњаци, понекад и без дана практичног искуства у вези са проблематиком којом се баве.

И онда не чуди што је систем немоћан и практично капитулира пред дечацима узраста 10 и 11 година, који имају 300 пријава за извршена кривична дела и о којима јавност бруји поводом напада на Рашу Попова.

Професор ми је пре неки дан, када смо о овоме дискутовали, рекао да су превенција и рана интервенција најефикаснији и најодрживији начин борбе против социјалне искључености ове деце. Нагласио је да је превенција – уместо да буде дар сиромашних друштава, какво је и наше – код нас негде у запећку, о њој се само прича, а мало и практично у раду примењује… Причали смо и о практичним стварима, шта и како би требало радити и усмеравати и те малишане и многу другу децу која су у ризику или већ имају проблеме у понашању. Показивао ми је и Приручник о примени васпитних налога код малолетних починиоца кривичних дела, документ чије писање управо завршава, али нажалост, њега нема ко да објави. Надлежни нису заинтересовани…

Професор је отишао, а ја сам остала дубоко замишљена и запитана зашто смо ми заправо такви какви јесмо? Зашто не користимо у већој мери људске ресурсе које имамо? Нама не требају ни млади који су најобразованији, а ни остали, јер им не пружамо прву шансу да почну да раде након завршетка свог школовања, изузев уколико нису чланови одређених политичких странака. Тиме оне најквалитетније практично терамо да оду у иностранство и да тамо неки други народи користе њихово знање, да они тамо стварају породице и подмлађују нека друга друштва, а ми остајемо са старијима и постајемо све старије друштво.

Не користимо у довољној мери ни ресурсе радно способних грађана који су остали без посла, па се тако већ годинама код нас број радника старијих од 50 година креће око 200 хиљада и мале су шансе да ће они икад више добити прилику да се запосле и поштено зараде пензију. Колико ли је само различитих практичних знања и способности код тих радника, која би и те како могла бити употребљена и која би много могла помоћи младим радницима, који имају бројне способности, али немају практична искуства?

Како онда очекивати да користимо знања, искуства, мудрости, које имају људи који су већ у пензији и који су спремни да своје знање и искуство ставе у службу развоја ове државе?

Продужење животног века и све старија друштва јесу велики изазов за многе земље, али повећани животни век и побољшано здравствено стање старијих је у ствари велика имовина коју многа друштва не препознају или не знају довољно да користе. Међу оне који то не препознају или не вреднују и/или не знају да подстичу и користе у довољној мери, спада и наше друштво.

Колико је само старијих земљорадника који се и даље баве пољопривредним активностима, иако имају више од 65 година старости, који тешко могу да се укључе у неке програме субвенција од државе, јер не могу да имају производњу обима какав су имали раније, па се не уклапају у критеријуме за субвенције (на пример, субвенцију за млеко може да добије онај ко има 5 крава, а не и онај ко предаје млеко, а има само 2 или 3 краве)? Колико је старијих жена и пензионерки које свакодневно чувају унуке, спремају храну и кућу својим синовима и снајама, док они раде на својим пословима? Колико је само пензионера који дају економски допринос и ван оквира формалног запошљавања (поправке по кућама, рад и чување викендица…)? Колико је старијих људи који волонтерским ангажманом помажу некима другима, пружајући различите врсте помоћи старијима од себе или млађима, а немоћнијима?

(…)

Текст “Зашто у већој мери не користимо расположиве људске ресурсе?” Надежде Сатарић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.