Зашто је друштво у коме живимо толико дискриминаторно? : Инклузија

Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)

Управо ових дана је у току кампања „За нулту толеранцију дискриминације према старијим особама“, коју Amity води са удружењима „Кокоро“ из Бора и „Ларис“ из Чачка. У припреми те кампање, погледала сам доступне податке о присутности појаве дискриминације у нашем друштву, са посебним освртом на податке о дискриминацији над старијим особама.

Иако у Србији не постоји јединствен, централизован и стандардизован систем прикупљања, бележења и анализе података о дискриминацији, постоје испитивања јавног мњења и друга истраживања, односно, подаци који показују како грађани схватају феномен дискриминације и колико је она присутна.

Према истраживању јавног мњења које је ЦЕСИД урадио у децембру 2013.године за потребе Повереника за заштиту равноправности, већина грађана је мишљења да је друштво у коме живимо дискриминаторско. На првом месту по изложености дискриминацији налазе се жене (42% испитаних), па Роми (41,5%), затим особе са инвалидитетом (28,4%), сиромашне особе (27%) и старије особе (24,5% – сваки четврти анкетирани сматра да су старији дискриминисани).

Моја велика запитаност над овим подацима је ко су онда дискриминатори, када је толико дискриминисаних? Ако су то појединци, онда се испоставља да смо сви ми понекад у улози дискриминисане особе, а понекад у улози дискриминатора. Ако су то правна лица и институције, па ко опет у њима ради и ко чини дискриминацију, него они који су запослени у тим институцијама. Некада је чине напросто због тога што је политика институције таква каква јесте, а понекад можда и због сопственог незнања или због предрасуда. Тек сада разумем ону Ајнштајнову мисао да је лакше разбити атом него предрасуду. Некада је разлог и смањена толерантност у односу према особама које су другачије од нас. Има случајева да чак нисмо толерантни ни према свим члановима сопствене породице, што старији најбоље и осете.

Које су последице дискриминације? Кључна последица је што се дискриминисана особа или особе практично искључују из друштвеног живота и стављају на маргине друштва. То може довести до повећања броја оболелих од хроничних болести, а код старијих и до депресивних и суицидних стања. Код многих, дискриминација условљава живот са разним ускраћеностима, па и живот у сиромаштву. Многи појединци сами себе убеђују да нису довољно вредни, те губе самопоуздање, посебно они међу старијом популацијом, а дискриминација условљава и пораст појаве занемаривања, злостављања и насиља над њима.

Ко трпи последице дискриминације? Па трпи је онај ко је дискриминисан, најдиректније, потом његова породица, а у крајњој линији и друштво у целини. Значи – сви ми.

Највише дискриминације је у области рада и запошљавања. Потврду присутности старосне дискриминације у области рада и запошљавања налазимо и у статистичким показатељима Националне службе за запошљавање. Наиме, према Билтену за мај 2016. међу 720.718 радно способних лица која се налазе на евиденцији Службе, 203.681 особа је старости између 50 и 64 године.

Забрињавајуће је да, иако се укупан број незапослених радника из године у годину смањује, број незапослених старијих радника се повећава. Тако нпр. према подацима Националне службе из јануара 2011, међу 750 хиљада незапослених 186 хиљада су били они узраста 50-64 године. Скидају се са евиденције, углавном због старости или смрћу. Ништа мање није забрињавајуће ни то што је огроман број незапослених младих људи, млађих од 30 година, који никако да добију шансу за свој први посао, а многи послодавци оне који имају више од 35 година не примају, вероватно због тога јер су им „престари“. Алармантно је да преко 54% младих који су на тржишту рада чекају на посао дуже од годину дана, што се третира као дугорочна незапосленост.

Старији радници су углавном они који први остају без посла након реструктуирања фирми у којима су радили, постајући на тај начин неактивни, чекају да испуне формалне услове за пензију (61 година за жене, 65 за мушкарце). На жалост, нема довољно понуде радних места за све незапослене, па и за старије раднике. За њих нема прилика за запошљавање са скраћеним радним временом, нема много примера добре праксе увођења флексибилних механизама, како би се старијим радницима омогућило да раде од куће или како би се унапређивали услови рада за њих, укључујући и прилагођавање на њихове здравствене потребе. Утисак је да држава, као и креатори политика запошљавања не настоје да од старијих радника извуку корист, како за државу, тако и за саме послодавце, односно фирме, где су они радили. Прво, ако би они наставили да раде, они би доприносили увећању фонда пензионог система својим уплатама. Друго, својом зарадом смањивао би се ризик угрожености сиромаштвом, како њих, тако и њихових породица, као и ризик да буду на терету државе кроз давања новчаних социјалних помоћи.

Ипак, позитивно је што држава обезбеђује субвенције за запошљавање незапослених лица из категорије теже запошљивих (млади до 30 година старости, старији од 50 година, вишкови запослених…).

(…)

Текст “Зашто је друштво у коме живимо толико дискриминаторно?” Надежде Сатарић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.