Влада Републике Србије
Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)
Много волим да причам са људима. Кад год је могуће, волео бих да то буде уживо, али ако не може, задовољавам се и комуникацијом преко фејсбука, телефона, или порукама. Понекад сам усамљен и онда тражим особу са којом бих то могао да поделим, а када ме не саслушају, веома се разочарам. Посебан проблем представља када ми људи у разговору нешто кажу или обећају, а од тога не буде ништа. Такве ситуације не разумем у потпуности и волео бих да ми неко објасни зашто се људи тако понашају.
Дешавало се, на пример, да ми неки друг или другарица током четовања предложи да се видимо и ја се томе веома обрадујем и једва чекам да дође дан сусрета. Само на то мислим, чекам да потврдимо време и место, а та се особа више не јави. Не разумем да ли је заборавила, или уопште никада није стварно мислила да се сретнемо. Да ли људи верују да ћу ја заборавити на њихово обећање, и зашто им је тешко да ми једноставно јаве да им је нешто искрсло? Лакше би ми било да ми неко отворено каже да не може или неће да се сретнемо, него да обећа само да би обећао. Увек будем тужан и разочаран када се нешто овако догоди.
Једном смо тата и ја свратили код пријатеља који је музичар. Похвалио сам се да сам добио нову клавијатуру и да сам научио да свирам неколико нових песама. Он је казао: „Само вежбај, бићеш ти мој клавијатуриста“. Насмејао сам се и ту сцену дуго памтим јер заправо заиста очекујем да ме он прими у свој бенд. Када причам о томе родитељи ми говоре да то није реално и да је он само хтео да ме охрабри да наставим да вежбам. То значи да људи олако кажу неке ствари у које ја поверујем, а да уопште тако стварно не мисле. Много ми је тешко да то разумем и питам се – зашто уопште тако поступају?
Познате личности су ми веома интересантне, а међу њима има оних које много волим и чији рад пратим. Читам о њима на интернету и знам пуно детаља из њихових живота и каријере. Кад о томе причам, догоди се да ми неко од познаника каже како познаје одређену личност, и чак ми обећа да ће ме упознати са њим или њом. Увек стварно поверујем да ће се то и догодити. Стално их подсећам на обећање. Не разумем зашто обећавају ствари које не могу или неће да испуне. Ствар је у томе што ја те ситуације доживљавам као договоре, а договоре не желим да кршим.
Због овога су моји родитељи почели да скрећу пажњу другим људима да не би требало да ми обећавају нешто у шта нису сигурни да ће и урадити, а сада сам и сам почео то да радим. Особама са аутизмом је веома важно да се испуни оно што се обећа. Мама ми је објаснила да други људи на основу израза лица, тона, гестикулације, могу да процене да ли неко нешто стварно мисли, или само каже да би казао. Ја то не могу. Чујем оно што се изговори, и мислим да је то стварно тако.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар