Влада Републике Србије
Пише: Емира Ровчанин (Блог о социјалном укључивању)
Лето. Радови су у поодмаклој фази. Свакодневно гледам оца како са великим напором одлази са дедом у поље, на ливаде…
***
Очи су га издале пре неких седам година, али то и даље ми у породици, а он посебно, тешко прихватамо. Није ни лако са 45 година остати без 80% вида, у годинама кад је издржавање породице, уз школовање два студента, пало на његова леђа, на његове руке – руке које су сваки динар зарађивале сечом дрва, или копањем канала.
Веома је тешко гледати све то, а бити немоћан да помогнеш. Нас три сестре и мајка, није било начина да му помогнемо физичким радом. Помагале смо му тако што смо ишле путем утабаним чврстим моралним нормама, лепим васпитањем и марљивим радом. Дан за даном, уз све више амбиције и самопоуздања, завршила сам основне, а затим и мастер студије српског језика и књижевности у септембру 2015. године, а први посао сам добила у јануару следеће године. Поносни родитељи су наставили да школују сестре, а ја сам, ипак, осећала негде у прикрајку свог бића, да се још увек нисам одужила родитељима колико заслужују.
***
…посебно му је тешко лети. Деда је већ стар и све теже му пада рад. Отац је од оних људи који ће за своју породицу урадити све, па и преузети сав терет на леђа, која терет све слабије издржавају. Имање је поприлично велико, око 7 хектара, али уређено и одише топлином и радом. Још је било лепше у време док је о њему водио рачуна прадеда, са својом, како ја волим да кажем, задругом. Отац са усхићењем прича о великој породици, њивама жита, стадима и крдима, али деда није човек који му је био ветар у леђа у времену кад је отац могао да оствари своје амбиције и настави да одржава домаћинску традицију. Све се свело на рад „онолико колико можемо и мора“ – мало.
„ФОНДАЦИЈА ‘АНА И ВЛАДЕ ДИВАЦ’ нуди грантове за младе пољопривреднике.“ Вест сам прочитала на једном од општинских сајтова, али ми данима не да мира. Нешто је посебно та вест, сама по себи. Млади пољопривредник… бабов млади пољопривредник. Титула која би ми била дража од свих диплома и достигнућа, титула којом бих ја била свом оцу ветар у леђа. Титула, којом бих вратила сјај очевим очима, а имању некадашњи изглед и значај. Аплицирала сам, не говорећи било коме за овакав покушај остварења сна. Време је пролазило, а ја сам се све мање надала – можда би било нелогично одабрати једну девојку, можда моја замисао није вредна у њиховим очима… Мисли које су ме мучиле до позива из Фондације, позива госпође Наде, који је у мени покренуо лавину позитивне енергије, радости, поноса. Недуго затим, комисија је дошла и уверила се у оно што сам написала у пријави, а отац је тек тада сазнао. После толико година сам опет видела драги сјај у његовим очима – одгајио је, не само три ћерке, већ три велика и зрела човека, иако најмлађа сестра има тек осам година.
Пројекат је био усмерен ка куповини стада од пет оваца, и спроведен је тако. Добили смо 5 уматичених оваца, уз то смо ми купили овна, и сада, после 6 месеци, наше стадо броји 15 грла.
(…)
Текст “Земља нам врати и више него што засадимо” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар