Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Сузана Гајић Јовановић (Блог о социјалном укључивању)

Родитељство представља изазов сваком родитељу који жели да савесно и одговорно одгаја своје дете, па чак и ако то чини у условима који се сматрају погодним, у смислу материјалне сигурности, доступности различитих ресурса подршке и живота у целовитој, складној породици.

„Да ли је довољно добро? Да ли је превише? Да ли може нешто боље и другачије?“, нека су од питања са којима се сусрећемо када желимо да својој деци пружимо најбоље услове за развој. Уз то, задатак одгајања и васпитавања деце отежан је услед изазова и криза, са којима се сусрећемо кроз различите животне циклусе породице и за које можемо бити мање или више припремљени, као и оне неочекиване, које не желимо, не планирамо и за које нас нико не припреми.

Једна од неочекиваних, али и све чешћих криза у животу породице настаје разводом брака или прекидом заједнице живљења две особе било заједничком или једностраном одлуком или смрћу једног од партнера. У зависности од самих узрока прекида заједнице, једнородитељској породици окружење некада пружи више, а некада мање подршке. На пример, окружење ће врло лако пружити подршку жени чији је партнер преминуо, још лакше мушкарцу чија је супруга преминула, за разлику од ситуације развода брака или прекида заједнице живљења из неких других разлога.

Наратив са којим се од малена упознајемо подразумева да када се две особе заљубе, а затим и венчају или одлуче да живе заједно, све препреке остају за њима и „живе срећно до краја живота“. У нашој култури више је присутна порука „ћути и трпи због деце“, него „боље добар развод него лош брак“. Међутим, упркос неспремности и неодобравању социјалног окружења, развод и живот у једнородитељској породици све су чешћа појава.

Према расположивим подацима Републичког завода за статистику, у Србији се разведе сваки четврти званично склопљен брак, за разлику од САД, где се сваки други оконча разводом, како је у интервјуу за дневни лист „Политика“ истакао професор политичких наука на колеџу у Вашингтону Стивен Баскервил. Један од фактора мање стопе развода у Србији у односу на развијене земље јесте економска несамосталност жена. Упркос томе, ако погледамо податке Републичког завода за статистику, можемо видети да се број разведених бракова током 2019. године повећао за 9%.

Прецизних података о броју једнородитељских породица нема, јер нема ни одговарајуће евиденције. Прикупљање ових података може се очекивати доношењем Закона о социјалним картама.

Развод јесте један од највећих узрочника настанка једнородитељских породица. Док број разведених парова расте, број склопљених бракова у Србији годинама опада.

Законом о финансијској подршци породици с децом („Сл.гласник РС“, бр. 113/2017 и 50/2018) први пут је у правном систему дефинисана једнородитељска породица:

„Једнородитељска породица јесте породица у којој један родитељ самостално врши родитељско право, под условом:

• да је други родитељ непознат;
• да је други родитељ преминуо, а није остварено право на породичну пензију;
• да је други родитељ постао потпуно и трајно неспособан за рад, а није стекао право на пензију;
• да је други родитељ преминуо, а остварено је право на породичну пензију;
• да је други родитељ на казни издржавања затвора дуже од 6 месеци;
• да други родитељ не врши родитељско право по одлуци суда;
• да други родитељ не доприноси издржавању детета, а извршење обавезе издржавања није било могуће обезбедити постојећим и доступним правним средствима и поступцима.

Не сматра се једнородитељском породицом, породица у којој је родитељ који је самостално вршио родитељско право, по престанку раније брачне односно ванбрачне заједнице, засновао нову брачну, односно ванбрачну заједницу.“

У публикацији „Заштита самохраних родитеља у Републици Србији – Анализа правног оквира и препоруке“ која се бави положајем једнородитељских породица, истичу се проблеми са којима се ове породице суочавају у систему који их не препознаје, као што су незапосленост, промена места боравка, материјална необезбеђеност, изостанак учешћа другог родитеља у процесу бриге о детету, недовољна информисаност родитеља који се о деци самостално брину и старају о доступним правима и услугама, одсуство адекватне друштвене – институционалне и ванинституционалне подршке итд.

У истој публикацији представљени су и неки од изазова у систему заштите једнородитељских породица у Србији:

• непостојање општеважеће дефиниције једнородитељске породице све до 2018. године и важност економског аспекта у актуелном поимању родитељства;
• непостојање евиденције о једнородитељским породицама (када о нечему немамо податке, не можемо да планирамо одговарајуће мере подршке);
• неједнак третман при запошљавању или раду (постојање предрасуда да ће самостална брига о детету утицати на чешће одсуство са рада, слабију концентрацију запосленог и слабији радни учинак);
• недовољна искоришћеност појединих института радног права – рад са непуним радним временом; флексибилно или клизно радно време, као и рад од куће;
• при остваривању права на новчану социјалну помоћ, новац одређен за издржавање детета (алиментација) рачуна се као приход породице (што умањује износ новчане помоћи),  без обзира на то да ли се издржавање редовно исплаћује;
• одсуство добровољног извршења обавеза издржавања од стране другог родитеља;
• недостатак услуга психосоцијалне помоћи и подршке;
• деца чији родитељи нису запослени често не могу остварити право на услугу боравка у предшколској установи, што истовремено и онемогућава родитеља да активно тражи посао;
• немогућност обезбеђивања адекватних услова становања.

До сачињавања одговарајуће евиденције и измене постојећих законских прописа у погледу веће сензитивности за потребе једнородитељских породица, простор за брзо деловање можемо пронаћи у оквиру надлежности локалних самоуправа, које локалним одлукама о социјалној заштити и у сарадњи са организацијама цивилног друштва, могу својим суграђанима и суграђанкама да обезбеде већи степен права. Приоритети за деловање огледају се у економском оснаживању породица и обезбеђивању доступности услуга психосоцијалне помоћи и подршке кроз успостављање саветовалишта (у свакој општини, не само у већим градовима). Пружањем подршке једнородитељским породицама, пружамо подршку развоју деце, превенирамо негативне последице и негујемо заједничку будућност.

———-

Текст „Изазови родитељства у једнородитељској породици” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Сузане Гајић Јовановић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.