Влада Републике Србије
Пише: ЛицеУлице (Блог о социјалном укључивању)
Недеља
Година прође, дан никако
Шуњам се бесциљно около, диван дан до сада. Глад. Контејнери празни. Пре подне је. Свратим до познаника. Управо ручају. Пиле с рижом. Претварам се да сам већ јео, али падам у искушење да отмем пиле из дететових руку. Није то лажна скромност, мислим да је то нека врста перверзије. Двапут су ме нудили. Не и не. Нисам чак ни кафу хтео после ручка. Кад сам излазио, са жудњом сам бацио поглед на кости – на њима је још увијек било меса.
Каленић – улице живе – пуне људи. Кафане отворене – баште пуне. Тезге с поврћем, месаре у пуном погону. Руке претоварене кесама. Красна хришћанска недеља преподне. Тачно је подне – звона откуцавају а ја стојим празног стомака на раскршћу свих ових улица које одишу мирисом хране. Кафане и храна, а ја шетам около као губавац, са глађу које ми изједа црева. Улице вијугају и заокрећу на свакој свежа кошница живота. Колоне људи који с поврћем у кесама ту и тамо улазе у куће са сочним …
Ништа осим хране, хране, хране. Да паднеш у делиријум. Долазим у парк, на клупама старци, инвалиди, епилептичари. Дремају и чекају позив на ручак.
Средина послеподнева. Црева ми крче. Почиње киша. Сретнем наказу од пријатеља, каже ми да је набавио јело и гледа ме чудно. Питам „шта је?“. „Само споменем јело а ти већ блисташ!“, каже он. То је тачно, сама помисао на јело подмлађује ме. Јело. Јело значи да има човек са чиме наставити још неколико сати бар. Једино што стоји између мене и будућности јесте јело, наредни оброк.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар