Влада Републике Србије
Фото: Сара Ристић
Пише: Владимир Јанковић – Лицеулице (Блог о социјалном укључивању)
Зовем се Владимир Јанковић. Имам тридесет осам година. Од прошлог лета, после дуже паузе због психолошке кризе, продајем магазин Лицеулице. Као особа с проблемом с менталним здрављем, члан сам удружења корисника психијатријских услуга „Душа“. Продаја магазина ми је први посао који радим откад сам, пре несто више од десетак година, добио дијагнозу психозе, што ме је учинило „тешко упошљивим“.
Улица у великој мери конструише идентитет продавца уличних новина. Он има своју лепу и ружну страну. Лепша страна овог друштвеног конструкта је имиџ продавца који ‒ регрутован из редова неке од маргинализованих групација, уз стигму и неретко аутостигму и отежавајуће социјалне околности ‒ покушава да ради и буде користан себи и другима. Кроз пар примера покушаћу да представим другу, мрачнију страну ове друштвене конструкције.
Искуства која следе сакупљена су током уличне продаје нашег часописа. Наравно, она не представљају целовито искуство мене као продавца. Нису поменута многа лепа искуства продаје часописа публици која редовно или с времена на време купује наш часопис, искуства с људима који су упознати с концептом и функционисањем часописа Лицеулице и који редакцији и продавцима дају стимуланс и подршку која неизмерно много значи. Овде су описана нека моја искуства као „секташа изманипулисаног парама и идеологијом Џорџа Сороша и Европске уније“.
Атеље 212
Гужва испред улаза пред представу. Пролазим с примерком магазина Лицеулице и нудим га окупљеној публици.
Човек средњих година у сакоу и кравати прилази ми и каже: „Немам ништа лично против вас, али ви сте жртва преваре. Људи који пишу, штампају и шаљу вас да продајете часопис добијају велики новац од Сороша и Европске уније да би вам тобоже помогли, а ви добијате незнатни део донација које они задржавају за себе. Уз то пропагирате Сорошеву идеологију и идеологију Европске уније! Зашто бих ја купио тај часопис? Ја сам њихов идеолошки противник, а и не желим да учествујем у манипулацији која се над вама врши!“
Кажем: „Хвала, имате право на своје мишљење“, и одаљим се, мада настављам да размишљам о томе што сам чуо. Неистине ме боле, у мени почиње да тиња бес и ускоро се враћам поменутом господину и почињем да му објашњавам како то није баш тачно. Како сам захвалан јер сам добио какав-такав посао као дугогодишњи психијатријски пацијент. Како се тим Лицеулице понаша брижно према својим продавцима, како су заиста сензибилисани за рад с маргинализованим групацијама, како је 50% од продаје прилично добар профит… А што се тиче тобожњих великих пара из иностранства, па цела држава је на донацијама Европске уније. Државна психијатријска болница у којој се лечим има дванаест звездица на амбулантним колима која су донација Европске уније! Осврћем се на његову изјаву да Лицеулице шири сорошевску и ЕУ идеологију ‒ кажем му да прелиста наш часопис и увери се да то није тачно ‒ окрећем актуелни број магазина на страни на којој је интервју с католичком монахињом која тврди да је Европска унија тоталитарна организација! „Па то је заправо сасвим супротно од тога што ви тврдите да продајемо!“, кажем.
Ово последње било је пресудно.
Збуњено гледа у поменути чланак и помало несигурно, и извињавајућим тоном каже: „Хајде купићу ти… Успео си да ме убедиш. Купићу, али само зато што се ти баш трудиш да га продаш.“
Не ради се о томе да сам морао да му продам примерак магазина по сваку цену! Ради се о томе да сам из ината осетио потребу да по скоро сваку цену променим његова погрешна уверења.
Народна библиотека
Штандови на којима се углавном продају половне књиге, али и накит, у близини аутобуске станице. Гомилица људи окупљених испред штандова, разгледају књиге, артикле или напросто чекају превоз.
„Лицеулице!“, кажем гласно, машући часописом… „Да ли је неко заинтересован?“ Одједном се чује драње: „Бежи одавде! Не узнемиравај ми муштерије! Ја барем продајем огрлице за срећу, а ти превару!“ Окрећем се и видим старијег необријаног продавца наруквица како урла, обучен у стару, похабану одећу. лз њега зрачи озлојеђеност, безнађе и сиромаштво.
„Бежи одавде! Ви што продајете то сте преваранти ‒ погледај се на шта личиш!“
Људи који чекају аутобус на оближњој станици почињу да се окрећу јер продавац урла таквим тоном да њихови погледи постају забринути. Вероватно су се уплашили да ће присуствовати сцени уличног насиља.
„На шта личим?“, упитах.
„Не личиш ни на шта због свих твојих болести од којих болујеш! Сви ви што продајете те новине сте болесни!“
Не знам зашто, али у том моменту уместо страха или повређености почињем да осећам дубоку емпатију према разбеснелом, фрустрираном човеку, почињем да размишљам о његовом тешком животу продавца уличних наруквица за срећу, напуштам место продаје и излазим му из видног поља.
Природно-математички факултет
Шетам парком нудећи Лицеулице људима који седе на клупама, међу којима и младој дотераној дами која, седећи на клупи, чека да се њен пас истрчи по парку.
„Зашто то радите? Узнемиравате ме, нећу вам купити…“
„Извините, молим вас“, кажем помало потиштено.
„Не схватајте то лично, немам ништа против вас, већ против људи који вас шаљу. Узнемиравате људе по парковима, на улици. Али нисти ви криви, већ људи који вас шаљу. Ништа лично. Живим у центру, и сваки дан ме узнемиравају ваши продавци.“
„Извињавам се. Није ми била намера“, кажем на најпристојнији и најуљуднији могући начин и прелазим на другу страну стазе којом пролази младић који изгледа тотално неупадљиво. Понудим му Лицеулице. Добијам одговар на енглеском: „Не разумем српски.“
„Извините, нисам знао да сте странац“, одговарам на енглеском. Претпостављајући да не жели да купи часопис на српском.
„Какав је то часопис? Можете ли ми објаснити, молим вас. Свиђа ми се дизајн насловне странице. Ја сам дизајнер…“
(…)
Текст “Из дневника једног продавца” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар