Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Миодраг Почуч (Блог о социјалном укључивању)

Надавно сам учествовао у Грундтвиг пројекту – „eMpower – Municipalities enabling the citizens“ (http://www.empower.lu) у реализацији луксембуршке организације Info-handikap, у мају 2013. године, у Луксембургу. Подржали су га Европска комисија и програм доживотног учења (Lifelong Learning program), а ангажовано је око 20 учесника/ца из 11 земаља Европе.

Циљ пројекта био је да учесници сагледају начине планирања, методе и процедуре у области приступачности на општинском нивоу у Луксембургу, те стекну нова знања и размене искуства. Радионице су реализоване на различитим локацијама, а свакога дана разговарало се о дизајну за све, приступачним раднним местима, изградњи приступачног окружења, туризму за све, као и приступачном транспорту (превозу), те приступачним информацијама и комуникацији.

Град Луксембург има запажене резултате у свим поменутим областима. Ипак, оно што је оставило посебан утисак на мене јесте приступачност јавног окружења и система јавног превоза. Саобраћајни систем представља једну од кључних карика у ланцу кретања људи, па је значајна пажња посвећена обезбеђивању приступачног јавног (спољашњег) окружења. На тај начин створене су могућности да људи различитих способности приступе одговарајућим системима превоза – односно, створени су неки од основних предуслова за социјалну инклузију.

Спољно окружење и јавни објекти осмишљени су тако да у највећој могућој мери олакшају кретање људи да би брзо, лако и једноставно, с помагалима или без њих, с пртљагом или без њега стигли до свих станица, стајалишта различитих видова превоза и наставили путовање.

Јавни градски превозник има обавезу да обезбеди приступачан јавни превоз за СВЕ путнике, без обзира на њихове способности или године старости. То подразумева да СВИ путници имају једнаке могућности да самостално користе возила јавног превоза и услуга превоза. То је нарочито значајно за групе корисника с израженом отежаном мобилношћу и/или комуникацијом, будући да због евентуалне неприлагођености система јавног превоза они могу бити искључени из саобраћаја.

Возила јавног превоза у Луксембургу су, у највећем броју случајева, универзално приступачна, обавезно нископодна и опремљена одговарајућим аутоматским рампама на средњим вратима, које омогућавају несметан улаз/излаз особама која користе инвалидска колица или неки други вид помагала, родитељима с малом децом у дечијим колицима, путницима с пртљагом, старим особама и слично.

Услуге у јавном превозу (аутобуском или железничком) су претежно универзалне и осмишљене тако да свако може самостално да разуме и користи информације о куповини карата или реализацији превоза (укључујући и особе с оштећењем вида и/или слуха, туристе који не говоре локални језик). Такав модел обезбеђен је увођењем одговарајућих аудио-визуелних-тактилних средстава комуникације измедју превозника, возила и путника, помоћу монитора који се налазе у сваком возилу. Примера ради, на мониторима се показује број линије, називе станица на датој линији, тренутну локацију возила, па чак и време за које ће се стићи на дату станицу.

Приступачан јавни превоз (у складу са концептом “дизајн за све”) у основи НЕ подразумева постојање засебно прилагођеног возила и са специјалним режимом кретања ван званичног реда вожње (возило које се користи само и искључиво за превоз особа с инвалидитетом). Међутим у Луксембургу, оно ипак постоји као додатна услуга која се пружа за оне кориснике који из одређених, оправданих разлога имају захтев за превозом по систему од врата до врата (door to door servis). У основи, тај специјализовани (алтернативни) сервис функционише по позиву (call a bus) – телефоном, смс поруком или мејлом.

(…)

Текст “Из другог угла” Миодрага Почуча у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.