Пише: Драгана Тар (Блог о социјалном укључивању)
“Присилно избацивање активиста и активисткиња Друштвеног центра, без пружања икакве могућности за дијалог, јасан је пример лоше праксе поводом већ отвореног питања о напуштеним објектима у државном власништву, не само у Новом Саду него и у целој земљи” казе се у саопштењу ДЦ поводом ових дешавања.
И заиста, ако се пребацимо у земљу Аграрију, у скоро сваком већем селу или варошици постоје барем један простор накадашњег Дома културе, старе задруге или Канцеларије месне заједнице, Парохијски дом, простор који је или напуштен или у јасно дефинисаној и ограниченој функцији, радном времену и кругу корисника.
Млади у руралним срединама немају образовних садржаја сем могућности да у свом селу похађају основну школу – нема часова страних језика, нема брзог Интернета, довољно спортских клубова, места за тренинг и хобије… Ни старијима није боље – вечита клупа испред сеоске продавнице или окупљање на сеоској слави, понека годишња манифестација и вашар. Мада би често имало где, са минимално улагања и уз отворен простор за учење, договарање, забаву и слободно време… и отворен позив на иницијативу, уз право заједнице да одлучи ста треба…
Ако треба да неко покаже како, добар пример је иницијатива младих из села Висока, општина Ариље, Островицана из околине Нишке Бање… или општине Косјерић која у својој развојној стратегији позива инвеститоре на коришћење 14 Сеоских домова (најпре у сврху покретања економских активности).
Ипак, и даље говоримо о друштвеној, културној и грађанској искључености сеоског становништва.
Држава и институције се мало баве стратегијом оживљавања друштвеног живота и културне политике села, мало се подстиче самоорганизовање и осмишљавање друштвеног простора села, нема подстицајних мера и програма, и недовољно се чини да се промовишу локални модели и иницијативе које често не коштају пуно, а обогаћују друштвени живот и самопоуздање локалног становништва.
(…)
Оставите коментар