Влада Републике Србије
Пише: Петар Стојановић (Блог о социјалном укључивању)
Закон о раду, као најопштији извор радног права у Републици Србији, у члану 18. забрањује непосредну и посредну дискриминацију лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство.
Тако је на папиру, а како је у пракси? У стварном животу можемо пронаћи велики број примера у којима послодавци дискриминишу запослене, односно лица која траже запослење, по било ком од наведених основа, међутим, у овом тексту посветићемо пажњу само искључивању “старијих” особа са тржишта рада, као и разлозима за ту појаву.
Наиме, опште је познато да се особе старије од четрдесетак година веома тешко запошљавају, а за оне који су навршили педесет година верује се да постоји већа вероватноћа да их отму ванземаљаци него да добију посао. Да ли то значи да високо образовање, године усавршавања у својој професији, богато радно и животно искуство не представљају никакве квалитете у очима послодаваца? Да ли је такав став логичан, или парадоксалан?
Уколико је реч о пословима који захтевају врхунске физичке способности, тада је овакав став послодаваца разумљив и оправдан. Примера ради, илузорно је веровати да особе старије од тридесетак година могу бити професионални припадници специјалних јединица војске и полиције (изузев у случајевима изузетних појединаца попут Чака Нориса!). У овом примеру, старосно доба свакако да представља један од одлучујућих услова за обављање посла. Препознајући ову реалност, члан 22. став 1. Закона о раду наводи да се не сматра дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства у односу на одређени посао када је природа посла таква или се посао обавља у таквим условима да карактеристике повезане са неким од основа из члана 18. овог закона представљају стварни и одлучујући услов обављања посла, и да је сврха која се тиме жели постићи оправдана.
Међутим, да ли старосно доба представља сметњу за обављање послова који не захтевају од запослених да марширају тридесет километара под пуном ратном опремом, да роне, скачу падобраном, једу бубе и змије, или изводе филмске вратоломије? Да ли је старосно доба од преко четрдесетак година заиста сметња да неко буде добар кувар, рачуновођа, службеник, програмер, лекар, правник, инжењер, психотерапеут, новинар или нешто слично? Сматрам да није, чак напротив. Наиме, дугогодишње бављење било којом професијом требало би да доведе до потпуног овладавања свим њеним тајнама, до мајсторства у свим њеним аспектима и формама, те би стога послодавци требало да уважавају вишегодишње радно искуство, а не да га одбацују.
Поређења ради, многе особе којима затреба озбиљнија лекарска интервенција, или правна помоћ ради решавања неког компликованог имовинско-правног спора, пре ће предати своју судбину у руке искусног професора или адвоката, него лекару или правнику који изгледа као из рекламе, али још није имао прилике да стекне веће професионално искуство. Дакле, уколико се за решавање озбиљних животних проблема обраћамо искусним професионалцима, који је логички разлог да истим таквим особама ускраћујемо право на запослење?
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар