Влада Републике Србије
Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)
Инспирација за овај текст ми је агенцијска вест од 31. јануара 2014. године, која носи наслов “Слаба заштита старих у Србији”. Одбор за социјална права Савета Европе је утврдио да стара лица у Србији и још четири европске земље (Црна Гора, Чешка, Словачка и Украјина) немају довољно средстава за најнужније животне потребе старих, нити има ваљаних закона који би их штитили од старосне дискриминације.
У опсежној студији Одбора за социјална права из 2013. године наводи се да су општа економско социјална криза и мере “стезања каиша” у Европи довеле до повећања кршења права људи на коришћење здравственог система и социјалне помоћи, а још више него раније су тиме погођени сиромашни, незапослени и болесни… У извештају се потенцира да у Србији и друге четири наведене земље “нема зајамчених средстава за стара лица”. Такође се наводи да су “стара лица посебно угрожена кршењем њихових људских права, укључујући злоупотребу и напуштеност”. У извештају је наглашено да је новоусвојени члан 23 Европске социјалне повеље, коју је и Србија ратификовала, први законски инструмент за специфичну заштиту старих лица. Члан 23 – Право старијих лица на социјалну заштиту обавезује земље потписнице да старима обезбеде и гарантују адекватна материјална средства која им омогућују да пристојно живе и активно учествују у јавном и друштвеном животу, омогућује им да слободно одаберу свој начин живота и да воде независан живот у свом породичном окружењу све док то желе и могу. Коначно, гарантује пружање здравствене заштите и услуга које су потребне старима у њиховом стању.
Ово није једини извештај који нас информише и обавештава како крајње лоше стојимо по неким кључним параметрима заштите људских права или другим индикаторима важним у животима чланова друштва у односу на остале европске народе. Навешћу само неке од наслова текстова објављених у медијима током 2013. или с почетка 2014. године:
- Српско здравство најгоре у Европи (новембар, 2013.)
- Средњошколци Србије на 43. од 65 места на PISA тесту (децембар, 2013.)
- Корупција цвета у Словенији, Хрватској и Србији (мај, 2013.)
- Стопа ризика од сиромаштва у 2012. у Србији међу највећим у Европи (децембар, 2013.)
- Приноси по хектару земље међу најнижим у Европи (децембар, 2012.)
Једино где смо у врху не само европских већ и светских земаља, то је просечна површина обрадивог земљишта по глави становника. У јуну 2013. године објављено је да се по Индикаторима Светске банке Србија по површини обрадивог земљишта по становнику налази на 17. месту од 206 земаља и територија на свету, са 45 ари по становнику, што је више него двоструко од светског просека. Од Европских земаља само је виши просек земље у Руској федерацији док, рецимо, она у Холандији износи 6 ари, у Немачкој 19, у Италији 20, Француској 33 ара…
Из ових показатеља више је него јасно да је једини истински ресурс који ми у Србији имамо, поред људи, обрадива земља, а ми ни један од та два ресурса ни приближно ваљано не користимо. Ми имамо ситуацију да већину пољопривредних производа увозимо, а оне пољопривредне производе које бисмо могли да извозимо немамо у довољној количини. У селима имамо огроман изазов како да успоримо одумирање села, како да збринемо старачка домаћинства, како да обезбедимо намирнице за прехрану самохраних сиромашних старих лица. Како да им повећамо доступност услуга здравствене и социјалне заштите, културе, трговине, када је у селима евидентан недостатак или уништеност постојеће инфраструктуре, саобраћајне, комуналне…?
Могуће је ово питање решити системским планирањем руралног развоја како у области економске тако и социјалне сфере уз учешће различитих министарстава, локалних самоуправа, месних заједница и људи који живе у тим срединама. Пољопривреда јесте и треба да буде кључни покретач нашег привредног развоја на који ће се наслањати све остале привредне гране.
Ако би држава снажним активним мерама запошљавања радно способног становништва у сеоским срединама, подршком развоја задругарства, стимулативним мерама за активно старење старијег становништва дала замајац пољопривредној производњи и другим делатностима у сеоским срединама, кренули бисмо ка бољитку. Млађи људи би остајали у селима или би се они који су (остали) без запослења у градским срединама, лакше определили за повратак или евентуални долазак у село. У селима би живели од свога рада и онда би могли да пружају подршку и самохраним старим људима који тада не би били препуштени сами себи и Божијој вољи.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар