Влада Републике Србије
Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
У тексту “Инвалидност у црно-белом свету културе”, објављеном у марту, писала сам о популарним филмским и књижевним негативцима којима је једна од заједничких карактеристика физичка различитост. Тада сам, између осталог, споменула да други крај екстрема стереотипне линије када је у питању слика особа са инвалидитетом у медијима, чине ликови неспособни да самостално доносе одлуке о свом животу, често представљени као терет за своје најближе.
Овакав начин третирања особа са инвалидитетом није карактеристичан за један, већ практично за све жанрове. Тако је у Дикенсовој приповеци „Божићна песма“ судбина маленог Тима у Скруџовим рукама, а Лорд Четерли, иначе имућан, пословни човек, у роману „Љубавник Леди Четерли” је у присуству своје неговатељице попут детета.
Уводећи “спасиоца” без инвалидитета, који је ту да их излечи, негује, утеши, мотивише, аутори, можда чак и несвесно, продубљују већ постојећу стигматизацију и дискриминацију особа са инвалидитетом, одузимајући им свако право на избор и једнакост у било ком сегменту живота.
У многим књижевним и филмским остварењима “најбоље” место за живот особа са инвалидитетом је што даље од очију јавности.
Примера ради, Рејмонда тј. „Кишног човека“ на крају филма одводе у институцију, док се јунакиња телевизијског филма “У болести и здрављу” на такав корак сама одлучује.
Чак и у 21. веку има филмова и романа који заступају став да живот са инвалидитетом није вредан живљења, пропагирајући еутаназију, као што се то чини у филмовима “Девојка од милион долара” и “Док нисам срела тебе” или бестселеру “А планине одјекнуше”.
За разлику од наведених, у роману “Скалагриг”, затим филмовима “Мирис жене”, “Ја сам Сем”, “Недодирљиви”, као и “Још увек Алис”, показан је значај подршке породице и заједнице, једнаких могућности, приступачности, као и сервиса персоналних асистената и осталих служби подршке.
Иако има изузетака, мушки ликови са инвалидитетом су, по шаблону, чешће злочинци и као такви су популарнији у јавности, док су жене са инвалидитетом емоционално несигурне и могу се уклопити у друштво само ако се њихова различитост уклони да би постале исте као већина. Повучена Клара у бајци “Хајди”, осетљива Лаура у драми “Стаклена менажерија” или романтична Тери у филму “Афера за памћење” само су неке од представница таквих јунакиња.
(…)
Текст “ Инвалидност у црно-белом свету културе 2” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар