Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Соње Стаменовић на 31. Belgrade Ignite-у “Моје друштво воли разлике” (27. април 2015., Mixer House, Београд)

Покушаћу да у ових пет минута са вама поделим своју страст према образовању. Ја сам, веровали или не, у образовању више од 40 година, као ученик, студент, наставник, директор, а и данас се бавим образовањем. Образовање нису само образовни систем и Министарство просвете. Кад помислим на реч „образовање“, прва асоцијација ми је „будућност“. Која је сврха образовања? Да нам обезбеди квалитетан живот.

Образовање не могу да буду само одржани часови и онај папир који документује да смо прошли кроз све образовне циклусе. Зашто то кажем? Данас се у јавности често говори о томе како наша деца нередовно похађају наставу, да имају велики број изостанака, неоправданих и оправданих. И стручњаци сматрају да наша лоша образовна постигнућа заправо проистичу из чињенице да деца нису у школи. Међутим, у породици имам дечака који има церебралну парализу и који, нажалост, живи у источном делу Србије, у породици која није могла много да му помогне. А он је прошао све образове циклусе – од вртића до средње школе – и данас има диплому економске школе, али нема знање и вештине, није конкурентан на тржишту рада и не може да се запосли.

Дакле, ако је образовање пасош за будућност и „сутра“ припада онима који се припремају данас, да видимо каква нас то будућност очекује? Ако ћемо имати Интернет у контактном сочиву; ако ћете ви говорити кинески језик, а ја српски, а ипак ћемо се добро разумети; ако ћу ја знати вашу биографију пре него што вас сретнем и сетити се вашег имена; ако ћемо имати сензоре у нашој гардероби и у кућама; нанороботе који ће скенирати ДНК ћелије и пласирати лекове тачно на оболела места, продужити животни век; ако ће се развијати нове индустрије које су потребне за једно овакво друштво будућности – да ли наш образовни систем, овакав какав јесте, одговара овим потребама? Наравно да не.

Па шта да радимо? Новца немамо, али можемо да направимо друштво које учи, заједницу која брине и која нуди могућности. То значи да све ресурсе које имамо у држави треба да усмеримо на образовање. О образовању треба да брину сви, не само школе!

Школе и даље треба да буду центри учења, али не само за ученике, већ и за њихове родитеље, па и за становнике локалне заједнице. Треба да постану мале истраживачке станице, да стално развијају нове програме и помажу некој новој деци, да буду катализатори промена у својој локалној заједници. Сви који се налазе на буџету наше државе треба да имају одговорност када је образовање у питању.

Факултети морају много ближе да сарађују са нашим школама, да им помогну да превенирају и решавају проблеме, да развијају њихову наставну праксу. На тај начин ће помоћи школама и нашој деци, али и себи, јер школују кадрове који су им потребни. Иста је прича и са педагошким факултетима и са пољопривредним факултетом – и он треба да буде део наше заједнице и да је развија.

Ми плаћамо неке установе културе – недовољно, могу са тим да се сложим – али је важно да и оне имају програме који су компатибилни са нашим образовним програмима и захтевима, како би деца у свом слободном времену у установама културе наставила да учествују у наставном процесу, да кроз игру науче више и боље.

Нама недостаје приватни сектор. У развијеним земљама приватни сектор улаже у образовање, и то не само новац, већ и утиче на то које ћемо образовне профиле стварати, јер ће та деца сутра развијати његову економију и пословање.

Потребна нам је заједница која брине о свему, која умрежава, ослушкује потребе друштва и захтеве будућности и финансира програме које постојано проверава и вреднује. Њоме су обухваћене све оне организације које уз школу такође учествују у животу наше деце – у области спорта, науке, културе – и које доприносе да деца стекну неке компетенције које су изузетно важне, а које наш образовни систем понекад не препознаје, па деци не дозвољава да иду на припреме или такмичења.

Цивилни сектор и његови стручњаци треба да се пријављују на конкурсе које ће наше заједнице организовати, како бисмо деци омогућили да програмирање уче од најбољих, да певање уче од најбољих, да свирају гитару, плешу, глуме… и да у томе помогну сви људи које сам навела.

Само тако ћемо моћи да градимо заједницу и стварамо услове да наша деца сутра буду бар мало конкурентна на светском тржишту рада.

***

31. Београдски Ignite, под насловом “Моје друштво воли разлике”, одржан је 27. априла 2015. године у београдском Mikser House-у, у организацји УГ “Србија у покрету” и уз подршку Мреже пријатеља инклузивног образовања, Фондације за отворено друштво, Центра за интерактивну педагогију и Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије.

У пријатељској и неформалној атмосфери, десет презентера/ки је у динамичним петоминутним наступима публици представило личне приче о образовној и социјалној инклузији. Тако су посетиоци Ignite-а, уз превод на знаковни језик, могли да се упознају са значајем непрекидног стицања нових знања без обзира на животно доба, свакодневним животом младих са хендикепом и деце са сметњама у развоју, одлучношћу младог Рома да стекне образовање, подухватом вршњачке подршке младима оболелима од рака, будућношћу инклузивног образовања и асистивним технологијама, борбом против предрасуда о родном идентитету, као и социјалним укључивањем кроз филмску уметност.

Соња Стаменовић је професорка физичке културе која је специјализирала информационе технологије на Факултету организационих наука. Била је професионална кошаркашица, наставница прве помоћи и физичког васпитања, директорка школе и тренутно ради у општини на пословима који су везани за образовање. Посвећена је унапређењу услова за образовање сваког детета. Кроз професионално ангажовање спознала је све недостатке образовног система и мишљења је да држава недовољно брине о будућности младих. Сматра да школа није оцењивање, папири и сведочанство, нити дани проведени у њој и одржани часови. Жели активније родитеље, захтевније по питању образовања и свесне своје одговорности у неефикасности читавог система.