Инклузија : Инклузија

Пише: Снежана Ђорђевић за ИЗИ ВеликиМали (Блог о социјалном укључивању)

Инклузија.

Различитост.

Тешкоће.

Несналажење.

Живот…

У налету инклузивног образовања у нашој земљи, предала сам се тој енергији да ме понесе. Као учитељица са довољно дугим радним стажом имала сам разне тешкоће у наставном процесу. ЈА сам имала тешкоће. Свесна да ми деца улазе у одељење из 25 (више, мање) породица, са дупло више особа које су им узори, вође, ометачи, а зовемо их родитељима (без увреде, и сама сам родитељ), бакама, декама, тетама и да је мој сплет задатака да их освестим, осамосталим, оснажим, научим, увежем, припремим за самосталну борбу, али сарадничку, имала сам тешкоће како да себе сваком дам колико треба и на начин који је прави, а да опет останем своја.

Инклузија подразумева право све деце на образовање, почев од предшколског узраста, до високог образовања. Она обухвата:

децу са сметњама у развоју;
децу са инвалидитетом;
децу из маргинализованих група;
даровиту децу.

Мој поглед на инклузију у образовном систему

Прошавши доста едукација, схватила сам две ствари:

Још нисам довољно сигурна да ћу умети и моћи на задовољство свих актера испунити захтеве инклузије.
Од првог дана рада у учионици имала сам децу којој је била потребна подршка!

Одговорност сваког наставника је од тог трена подигнута на највиши ниво. Сада се правим именом назива „ нешто“ што је веома танано, сада је потребан праћен и ангажован рад у континуитету, сада дајемо специфичне шансе сваком.

Присећала сам се својих школских дана.

Шта се дешавало са мојим другарима који су имали потребу за подршкама?

Ништа посебно! Тишина…

Дете које је укључено у инклузивно образовање је делимично свесно дешавања у себи и различитости у односу на друге. Оно што је изражено је да други имају навику да подвлаче, истакну различитост и најчешће је негативно конотирају. Осећај недопадања другарима ствара осећај несигурности и неприхваћености. То је почетак проблема. Такав проблем постаје опасност када се не одреагује или се погрешно уреди однос оваквог детета и околине.

Да ли имате сазнање да је дете које има сметње у развоју прво угрозило неко друго дете?

Да ли имате сазнање да је дете које живи са неким обликом инвалидитета прво угрозило неко друго дете?

Да ли имате сазнање да је дете које долази из маргинализованих група прво угрозило неко друго дете?

Није! И не би!

Ми смо увек свесни када нам је потребна подршка, зар не? Као деца, ми помоћ тражимо на неколико начина. Важно је да одрасли препознају те молбе, вербалне и оне које то нису. Ако дете мирно прихвата своју различитост и затражи помоћ у вези са оним што не може само или тренутно не уме, наша је обавеза да му у миру и без осуда и етикета помогнемо. Наша, као одраслих особа. Помаже већина људи, не могу рећи, али пре помоћи проанализирају дете, па проанализирају родитеље и баке и деке, па осмисле разлог постојеће тешкоће и с презрењем пруже помоћ која је у складу са њиховом проценом. Зашто?

Свако ко чита ове речи сада осећа отпор према таквим поступцима, али свако се може присетити примера када је исто овако поступио. Важно је освестити следеће – ми нисмо тужиоци, ни бранитељи, ни судије једног детета, а ни нашег сопственог. Ми смо део друштвене заједнице, бића на планети Земљи која једна другима дотурају потребно ради што дужег и квалитетнијег битисања ИСКЉУЧИВО у служби схватања себе и свог записа душе.

И зато је учитељима и учитељицама доста тешко да увежу све чланове одељенске заједнице, јер у њој нису само деца, већ и родитељи и родбина, који умеју да буде једносмерни и искључиви: „Моје дете и само моје ме занима!“. Овако се не може размишљати у школском систему.

Тако, дете које има тешкоће и које никада не би угрозило неког другог, остављено и занемарено, а често и понижено, понекад постаје насилно. У данашње време већина људи се осећа угроженим и рефлектујући рањивост и пренаглашавајући систем самозаштите ступа у одбрамбени став, са предрасудама, нападајући. На тај начин деца која су „обележена“ као другачија попримају етикету „опасних“ што често и постају, јер смо их изазвали својим јасним и суровим ставом према њима.

Образовање ове деце се огледа у подстицају и адекватном плану како би поступније и лаганије, савладавајући прописано и неопходно, ишли у корак са системом који је осмишљен по мери већине корисника. План и Програм за одређени разред је прописан и он је оријентир за осмишљавање ИОП-а за свако дете којем је потребан, измењен или прилагођен. На адекватан начин се дете едукује, прати и оцењује.

Гледамо ту заједницу, у којој у једној учионици седи и ради 25 различитих душа, које се неминовно повезују и групишу, удаљавају и осамљују како би стекле знања и умења за своју животну добробит. Одговорност је огромна, понављам. Свесни смо је сваког трена. Проблем настаје када децу са тешкоћама посматрамо као проблем. То је непремостива препрека. Тада је све проблем, чак и рад са децом која су послушна и укалупљена, типична.

Јер, шта је дете? Да ли се можете сетити себе из периода детињства? Каква је то физичка лепота, богатство духа, врлина и особина које теже ка светлости! Ту мрачна страна личности не може обитавати дуго. Одлази у виду испарења уз извињење речима или гестом. Ту су боје другачије, тада све око себе гледамо разнолико и очи нам сјаје од наде у човештво, а руке нам се додирују, јер хоћемо да се ослањамо једни на друге. Дете, само ако је само, је изгубљено. Њему није важно да ли имамо велики нос, да ли смо дебели, неспретни. Дете то региструје и нашали се, али је то део игре. Због тога неће одбацити неког или презирати га. Одрасли својим поимањем односа и коментарима о људима, поступке из своје околине који су запрљани нерадом на сопственим вредностима, претачу у дечји свет и од тога праве лошу причу и случајеве за дугорочно надмудривање и решавање.

(…)

Текст “Инклузија” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.