Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Тамара Савовић (Блог о социјалном укључивању)

Од укупног броја пријављених случајева насиља у породици над женама и децом, око 10% најризичнијих корисница добије услугу смештаја у сигурним кућама, резултати су истраживања које су током 2019. године реализовале Сигурна кућа Сомбор и Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије са 14 сигурних кућа у Србији (представљени у оквиру „Извештаја о положају и капацитетима сигурних кућа у РС“).

У бази података Сигурне куће Сомбор која покрива два округа (Западнобачки и Севернобачки округ), гледано по структури корисница, 30% се враћа насилнику, док се више од 15% након поновно доживљеног насиља враћа на сервис Сигурне куће тражећи нову институционалну подршку.

Жртве насиља и COVID-19 – опречни подаци и одсуство јединствених процедура

Увођење забране кретања у одређеним временским интервалима, посебна заштита особа старијих од 65 година, као и COVID-19 режим у здравственом систему, створили су атмосферу у којој је фокус пажње био усмерен на заштиту и безбедност у оквирима система здравствене и социјалне заштите. Насиље у породици је био аспект рада који је на неки начин остао „заборављен“ – превасходно у смислу израде протокола и процедура у поступању међусобно повезаних система, који би обезбедили несметан рад и пружање правовремене помоћи и подршке жртвама. У складу са тим, кључни изазови били су обезбеђење хитног привременог смештаја у сигурну кућу, неодложне теренске посете, смањени број запослених у институцијама, обезбеђење здравствених услуга, креирање мреже подршке.

На територији Града Сомбора у првим месецима 2020. године, пре увођења ванредног стања, број пријава био је у оквиру забележених просека. У периоду 15.3-7.5.2020. године број пријава је био 34. Драстичан пад броја пријава бележи месец април, током којег су додатно пооштрене мере услед епидемиолошке ситуације у земљи. Тренд смањења броја пријава наставио се и до окончања ванредног стања, да би се до краја маја месеца број поново упросечио. Међутим, број пријава драстично се повећао по окончању ванредног стања – чак 25 за првих 15 дана јуна месеца! Закључно са децембром 2020. године број пријава је био 336.

На нивоу целе Србије, недостатак поузданих информација о ефикасности и расположивости институционалне социјалне подршке намењене најугроженијим жртвама породичног насиља у оквиру сигурних кућа, обележио је период од увођења ванредног стања до краја 2020. године.

Опречне информације о  пријављеном породичном насиљу и броју жена жртава на смештају у сигурним кућама,  додатно су обесхрабриле и отежале положај жена које трпе насиље или су у ризику од насиља, током COVID-19 пандемије.

Тако је према различитим изворима, број пријава насиља у породици:

• током првих 45 дана од увођења ванредног стања, смањен за 48,6 одсто у односу на ранији период, према званичним подацима МУП-а;
• током првих месец дана трајања ванредног стања јавило се 3 пута више жена него у уобичајеним околностима, при чему додатно треба имати у виду да је, због организације посла, SOS телефон доступан само у преподневној смени. (извор: www.womenngo.org.rs)

Када је реч о броју жена жртава породичног насиља које су користиле или користе услуге сигурних кућа током ванредног стања:

• током првих 45 дана од увођења ванредног стања, није дошло до раста броја смештаја у сигурним кућама, према подацима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, представљеним на мултисекторском састанку „Насиље над женама и девојчицама у време епидемије”, у Београду 29. априла 2020;
• према информацијама из медија, до краја априла само је сигурна кућа у Јагодини примила нове жртве насиља, док у осталим сигурним кућама није било нових пријема (извор: „Родна анализа одговора на Covid 19 у у Републици Србији”, Мисија ОЕБС-а у Србији, Женска платфома за развој Србије 2014-2020).

На основу изјаве Поверенице за равноправност полова, смештај у сигурним кућама био је условљен негативним тестом на корону, који није било могуће урадити на лични захтев, већ само уколико постоје симптоми, што је жртвама отежало приступ сигурним кућама.

Са друге стране,  појава новог вируса и пандемија која је уследила имале су значајан и директан утицај на функционисање сигурних кућа и квалитет институционалне подршке женама жртвама породичног насиља.

Са тим у вези, током COVID-19 ванредног стања, сигурне куће нису усвојиле јединствену процедуру за безбедан и правовремени пријем и рад са жртвама породичног насиља. Са друге стране, развијене локалне процедуре  и пракса нису анализиране са аспекта њихове ефикасности, укључујући и моделе за комуникацију и координацију активности на заштити права жртава, који се реализују у сарадњи са центрима за социјални рад, полицијом, тужилаштвом, судом и здравственим установама.

Уштеде и препоруке

Због слабе институционалне сарадње између центара за социјални рад, филијала Националне службе за запошљавање (НСЗ) на локалном нивоу и јединица локалне самоуправе (ЈЛС), већини корисница сигурних кућа нису доступна родно сензитивисана подстицајна средства намењена стицању квалификација и субвенционисаном запошљавању у оквиру локалних акционих планова за запошљавања (ЛАПЗ) које доносе јединице локалне самоуправе у складу са националним акционим планом запошљавања за одређену годину (НАПЗ).

Оба документа су родно сензитивисана и доносе се у складу са Националном стратегијом запошљавања за период 2011-2020. године, при чему ЈЛС израђују ЛАПЗ према локалним специфичностима.

Потребно је променити праксу, сензитивисати стручно особље и доносиоце одлука у ЈЛС ангажоване на планирању, изради и усвајању ЛАПЗ у корист мера посвећених запошљавању теже запошљивих категорија становништва, међу којима су и жртве породичног насиља.

Квалитетније програмирање и буџетирање мера посвећених жртвама породичног насиља значајно би унапредило њихову конкурентност на тржишту рада и перспективе за запошљавање.

Економско оснаживање жртава породичног насиља је кључно поље интервенције које своје ефекте може остварити кроз смањен проценат повратница насилнику, смањен проценат повратница на сервис сигурних кућа и у крајњем исходу на смањење броја фемицида.  Са друге стране, може допринети порасту поверења у институције које се баве заштитом жртава насиља у породици и партнерским односима.

Од значаја су и економски показатељи који могу бити остварени краћим, а ефикаснијим боравком жртава насиља у сигурној кући, уз остваривање трајног запошљавања, односно успешном економском интеграцијом жртвава породичног насиља на основу мера предвиђених у оквиру ЛАПЗ и НАПЗ.

Неопходно је пронаћи одрживо институционално решење и у локалним јавним политикама осмислити и развити  мере и активности, али и издвојити финансијска средства за њихово спровођење, које би решавале проблеме жена жртава породичног насиља и допринеле побољшању свеукупног положаја жртава насиља и бољем и ефикаснијем искоришћавању државних средстава. У овоме, не треба занемарити социјално предузетништво као форму за економску интеграцију жртава и важну улогу цивилног сектора.

———-

Текст „Сарадња институција у циљу економске самосталности жртава насиља” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Тамаре Савовић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.