Влада Републике Србије
Пише: Марко Пејовић, психолог, психотерапеут, драмски писац и програмски менаџер Групе “Хајде да… (Блог о социјалном укључивању)
Шта је то са инклузијом што стално збуњује, уноси немир? Присутност онога што нам је непознато је један од разлога. Није нам пријатно да будемо у друштву оних које не разумемо. Стога је историјски гледано, увек била присутна идеја да се исти окупе и одвоје од различитих. Не верујем у гетоизацију као решење. Живећи у било којој врсти изолације (чак и онај у којој “већинска” популација не зна шта се дешава иза свог већински-центрираног света) можда чини ствари лакшим, али сигурно не доводи до развоја.
Човек је биће које се развија услед “трења”, тамо где ствари нису увек складне. Када смо окружени онима који нас разумеју, са којима се слажемо, то може бити угодно, потврђује се наш поглед на свет, али нас то не мотивише на промену и развој. Промена се дешава када постоји разлика (а развој је управо процес сукцесивних промена). Мислим да је зато социјална инклузија као принцип (у образовању, култури, уметности, спорту, политичком животу…) важна.
Када је Група “Хајде да…” почела са својим активностима на пољу укључивања особа са инвалидитетом у савремени плес, било је разних отпора. Саме особе са инвалидитетом су биле скептичне, страхујући да се неће снаћи у области која им је непозната. Такође су се јавили и разни професионалци “помажућих професија” са ставом да плес и уметност могу бити простори изражавања за особе са инвалидитетом само уз невероватне мере предострожности. Одједном смо се нашли у једној клаустрофобичној ситуацији, која је вероватно личила на ону у којој се верујем, често налазе особе са инвалидитетом – да им је остављен врло мали простор слободе… Било нам је јасно да смо дотакли осетљиво питање – да ли из једног “гета” може да се изађе на чист простор? Да ли има храбрости и међу онима који су у “гету”, али и међу онима који су ван њега. Не мислим да су све наше активности које су уследиле биле невероватни помаци у де-гетоизацији особа са инвалидитетом (и других маргинализованих група), нити да нико раније није радио ништа слично. Ипак мислим да имамо неке занимљиве резултате.
Од 2008. смо покренули програм “Оквир тела” са циљем да подстакнемо сарадњу особа са и без инвалидитета путем савременог плеса. Савремени плес је врста уметничке игре која није унапред предодређена формама и елементима који су задати (као што је то случај у стандардним плесовим или у класичном балету). Зато смо сматрали да ће управо савремени плес бити место сусрета, самооткривања, спознаје себе колико и других учесника, савладавање сопствених граница и уклањање баријера.
На радионицама су слепе, слабовиде, глуве и наглуве особе, корисници колица, психолози, педагози, специјални педагози, студенти, играчи и кореографи савременог плеса заједно креирали мање плесне секвенце које би онда биле уклопљене у веће кореографске целине. Све радионице (а до сада их је било око 15 циклуса) су биле праћене презентацијама за ширу публику.
(…)
Текст “Искључи ме – укључи” Марка Пејовића у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар