Влада Републике Србије
Пише: Миодраг Кнежевић (34), пољопривредник из Биоске, села са обронака Златибора и Таре (Блог о социјалном укључивању)
Ја сам Миодраг Кнежевић – Миле, рођен сам 1982. године у Ужицу. Живим у селу Биоска, засеок Пеар, са још четири члана породице: супругом Јованом, малим сином Петром, оцем Радисавом и мајком Миком.
По струци сам месар. Кад сам завршио школу и одслужио војску, почео сам да радим као месар у Ужицу, да бих преживео и помагао породици. Посао месара је веома тежак и захтеван, а нимало плаћен – ако смем рећи, радио сам за 20.000 динара. То није било довољно за живот, а то је био једини извор прихода за живот у том тренутку. Пошто сам после 5-6 година рада у месартсву увидео да моје време узалудно пролази и да једва састављам крај са крајем, одлучио сам да се вратим у своје родно село Пеар и почнем да се бавим пољопривредом, тј. сточарством, што ме од малих ногу привлачи.
За почетак сам посадио 2.000 садница малина, што сам касније проширио са још 2.200, па сада имам укупно 4.200 садница малина. Уз то сам почео да товим телад. Прве године, уз две краве које су већ биле на имању, дошла су и два телета, друге године њих пет, треће године девет телади. Пуно мучења и тешкоће без пута, без воде, механизације, али сам имао јаку вољу, жељу за радом. Поред тога сам почео да се бавим грађевинарством, како би све ово напредовало, како бих могао да издржавам породицу и да подгојим телад. Пошто је цена бикова падала, морао сам да мењам делатност. Године 2002. сам имао велику штету, морао сам краве дати на клање и, нажалост, остао сам са једним телетом у штали. Нимало нисам оклевао, купио сам још два матична женска телета, и од њих је све почело. Подгојио сам њих три у краве и почео да се бавим млекарством. Млеко предајем млекари Спасојевић из Бајине Баште, цена млека је 40 динара у С класи и плус 7 динара премије од државе.
Временом су почеле да ми се дешавају лепе ствари: 2014. године сам се оженио, већ 2015. године породица се шири и на свет долази син Петар, а и фарма се шири. Међутим, 19. јуна 2016. године претрпели смо штету од града који је сравнио све до земље. Штета на газдинству је била огромна.
Кажу да после кише дође сунце, а тако је и било. Након неког времена, појавила се идеја о гајењу коза, која је за мене у први мах била недостижна, али уз помоћ добрих и хуманих људи из Фондације „Ана и Владе Дивац” постала је стварна и успешна. Драго ми је да су у мени препознали вољу, сподобност и жељу за радом. За мене ова помоћ значи пуно и надам се да ћу ускоро удвостручити и оправдати поверење добрих људи из Фондације. Сматрам да су козе веома корисне животиње, њихово млеко је лековито и на њему се може лепо зарадити. Загарантована цена млека је 100 динара по литру, у просеку јаре до два по кози, а премија за козарство од државе је 7.000 динара – и сасвим је довољно да се нешто и заради. Фондација “Ана и Владе Дивац” ми је донирала 191.340 динара, а ја сам 48.000 динара додао за 8 високо сјарних матичених јараца.
Пошто имам велике површине пашњака за козе, планирам да у будућности подигнем стадо на 100 музних коза. Тренутно стање на имању је: 8 коза, 11 музних крава, 8 јуница, 2 женска телета, 2 коња, 3 овце. Планирамо шталу за 20 музних крава, а постојећу да ослободимо за коње, како бисмо себи омогућили бржи и лакши рад са њима. Тренутно време које супруга и ја проводимо у штали је 3 сата ујутру, 2 сата поподне и 3 сата увече. Обрађујемо 11 хектара свог имања, а 20 хектара узимамо у закуп.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар